Велика књижевност на савршеном писму

Једну од најпосећенијих и најдражих културних манифестација у Србији, Међународни београдски сајам књига, чији је овогодишњи мото „Кључ је у књигама”, по 62. пут свечано је синоћ прогласио отвореном академик и писац Миро Вуксановић. У име почасних гостију – четири земље: Немачке, Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, као и једног немачког језика, обратио се и аустријски писац, публициста и књижевни критичар Карл-Маркус Гаус, познавалац књижевности средње и источне Европе, чији су родитељи 1945. године из Војводине дошли у Аустрију.

У наредних седам дана, до недеље 29. октобра, под куполе Београдског сајма долазићемо да се обрадујемо различитостима других култура и језика, да се подсетимо јубилеја наше културе и да се суверено крећемо простором једне од највећих књижара у овом делу Европе. Академик Миро Вуксановић у свом говору, који је пре наликовао на симболичну причу, истакао је управо супротност између једног немачког језика и четири државе у којима се тим језиком несметано говори, и једног српског језика, који је подељен на четири земље, и у другим државама сада се зове другим именима: хрватским, црногорским, босанским.

– Недавно су листови у великим и малим земљама пренели вест о двојици људи који једини знају свој језик – ајапанеко. Они не разговарају. Онамо, где је било средиште једне од средњовековних српских држава, где настаје српска река која шездесетак година протиче кроз светску књижевност, живе две особе, брат и сестра. Не разговарају. Брат је свој језик назвао црногорским. Сестра није оставила свој српски којим су говорили њихови преци и родитељи. На другој обали су две куће. У једној је човек који каже да говори босански. У другој је старица којој је језик хрватски. Они су вршњаци с братом и сестром на другој обали и са женама у кањону. Када су заједно ишли у школу, учили су из истих књига. У њима је темељни језик био српски. Њихови књижевници су писали истим језиком. Сада су разврстани у четири књижевности, са четири имена, на четири језика, у четири земље. Један је постао четири – рекао је Вуксановић, напомињући и то да је српски језик по броју говорника мали, али да је на том језику настала велика књижевност која траје цео миленијум. По његовим речима, српски језик је у опасности од нестанка, као што нестају мала српска насеља, а даровита младеж одлази у иностранство.

– Наши су посебни гости четири земље и један језик. Код њих је четири постало један. Зато може бити да они, нарочито највећи међу њима, боље од нас знају како смо од једне земље добили неколике, а како уместо једног језика – четири. И боље од нас виде да ће српски језик са својим савршеним писмом које сами запостављамо, с укупном књижевношћу и наслеђем на српском изразу, врло брзо да уђе у зону ишчезавања. Зато је потребно да од њих и од других учимо како се штити властити језик и све што он твори – истакао је академик Вуксановић.

У свом поздравном обраћању Карл-Маркус Гаус дотакао је наша срца не само познавањем српске и културе Балкана, већ и познавањем спорта. По његовим речима најталентованији и стилски најоригиналнији аустријски фудбалер презива се Арнаутовић и Србин је, али је истовремено и Аустријанац, рођен и одрастао у Бечу.

– Њега одликује – да искористим стари израз – двојни национални идентитет, какав се у Аустрији подразумевао у временима пре него што се Двојна монархија почела распадати у националним борбама. Поједини хулигани националног фудбала куде Марка Арнаутовића што игра за репрезентацију Аустрије, али понекад и емпатично говори о Србији као о својој домовини. Пре отприлике три недеље на утакмици против Србије постигао је гол за Аустрију, али онда скоро демонстративно није учествовао у весељу. Образложио је то, на развученом бечком дијалекту, уважавањем српског дела своје породице као и противника на терену – запазио је Карл-Маркус Гаус.

Говорећи о Бечу, он је посебно издвојио 3. округ у близини центра града, где су се упознали Србин из Мароканске улице Вук Стефановић Караџић и песник Петар Прерадовић, Хрват из Мађарске улице, стремећи да кроз академско и уметничко бављење језицима изведу Балкан из историјске усамљености и уведу га у модернизам.

– У улици по имену Мароканска, педесет је година, у стану премалом за све већу библиотеку и за наследнике, проживео Србин Вук Караџић, који је са својом супругом, Бечлијком Аном Кнаус, имао дванаесторо деце. Вук Караџић био је син простих земљорадника, који нису могли да му на животном путу омогуће више образовање, но ипак је као избеглица у Бечу постао један од највећих европских интелектуалаца 19. века, који је од дијалеката своје домовине обликовао српски књижевни језик, дефинисао правопис, саставио речник с преко 27.000 одредница и сакупио народно стваралаштво које се до тада преносило искључиво усменим путем – приметио је Карл-Маркус Гаус. Поводом наступа четири земље једног језика на овогодишњем Међународном београдском сајму књига, он је истакао и различитости ових култура и држава.

– Данас тешко да би ико довео у питање тврдњу да Аустрија није исто што и Немачка или да Лихтенштајн није немачка државица која тек историјском неправдом није део неког већег немачког царства, као што је и Швајцарска Швајцарска, а не некакав огранак Аустрије или још једна неостварена немачка покрајина. Што се језика тиче, мени који сам из Салцбурга није нимало лако да пратим разговор људи из Цириха, а и у Шлезвиг-Холштајну говори се сасвим другачије него у Тиролу или у кантону Ури. А свеједно се и тамо и овде говори и пише немачки, док су се лингвисти у међувремену усагласили да не само да постоје бројни немачки дијалекти него и неколико „варијетета немачког књижевног језика” – напоменуо је наш гост, додајући да разлике ипак нису толико велике да не би и даље све време било речи о једном немачком језику.

– Није ми ни на крај памети да ја Хрватима, Босанцима, Црногорцима и Србима одређујем да треба да се држе онога што се раније називало „српскохрватским”. Али исто тако може бити покушаја да се разлике на равни језичке политике увећају и начине дубљим него што јесу – запазио је Карл-Маркус Гаус, подсећајући, како је казао, „језичку полицију” да никог од нас нису обликовали само једна једина национална култура или регионални идентитет, као што ни језик у свакодневици и у уметности нема за циљ да одвоји једну групу од друге него да се људи споразумевају и у речима оног другог открију себе саме.