Пси и мачке – благодет за позне године

– Ма­це су пра­во дру­штво за се­ни­о­ре јер су уми­ља­те, ма­зне. По­зна­те су и као са­ку­пља­чи не­га­тив­не енер­ги­је – ис­ти­че Ни­ко­ле­та Но­вак. 

Упра­во јед­на та­ква „глав­на” је у по­ро­ди­ци Ива­но­вић. Име јој је Миш. Уми­ља­та цр­но-бе­ла ле­по­ти­ца пе­ти је по ре­ду ме­зи­мац и кућ­ни љу­би­мац ове бе­о­град­ске по­ро­ди­це. 

– Љу­бав пре­ма мач­ка­ма ро­ди­ла се још пре два­де­се­так го­ди­на, ка­да се ис­пред на­ше згра­де у Уста­нич­кој по­ја­ви­ла Ца­на. Би­ла је та­ко пи­то­ма да је ни­је би­ло мо­гу­ће не при­ме­ти­ти. Јед­ног да­на ство­ри­ла се пред на­шим вра­ти­ма са ма­че­том у усти­ма. Јед­но­став­но је ода­бра­ла нас и та­ко је све по­че­ло – при­се­ћа се Дар­ко Ива­но­вић, не­ка­да­шњи ре­дов­ни про­фе­сор и де­кан Фар­ма­це­ут­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду у пен­зи­ји. 

Отад су се кроз њи­хов дом про­шврћ­ка­ли и на­у­жи­ва­ли Звер­ко (Ца­нин по­то­мак), Кра­ви­ца и Ма­чен­це, а у дво­ри­шту ис­пред згра­де, Дарко и супруга Мирјана Меденица ре­дов­но хра­не, чи­сте и бри­ну о ма­чо­ри­ма Мар­ку и Ни­ко­ли­ци. 

– За ма­це увек имам вре­ме­на, а по­себ­но от­ка­ко сам у пен­зи­ји, ево, већ не­ко­ли­ко го­ди­на. Мач­ке су пра­ви ме­лем за ду­шу, око њих не мо­ра осо­ба то­ли­ко да се ан­га­жу­је, као ре­ци­мо око па­са. За­уз­врат мо­же да се до­би­је ве­ли­ка љу­бав. Мач­ка је та­ква да и те ка­ко мо­же да уми­ри сва­ког ко је под стре­сом. Сам по­глед на њу је не­ка­ко уми­ру­ју­ћи, што је до­бро и за пен­зи­о­нер­ске да­не – уве­рен је уте­ме­љи­вач ка­те­дре за ана­ли­ти­ку ле­ко­ва и аутор мо­но­гра­фи­је „60 го­ди­на Фар­ма­це­ут­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду 1945–2005”. 

То су у не­ку ру­ку по­твр­ди­ли и на­уч­ни­ци са два бри­тан­ска уни­вер­зи­те­та ко­ји су не­дав­но спро­ве­ли ан­ке­ту чи­ји су ре­зул­та­ти по­ка­за­ли да је фи­зич­ка ак­тив­ност ко­ја укљу­чу­је ре­ци­мо шет­њу кућ­них љу­би­ма­ца ве­о­ма зна­чај­на за одр­жа­ва­ње фор­ме осо­ба у тре­ћем до­бу, по­себ­но у то­ку зи­ме. Ти­мо­ви са уни­вер­зи­те­та Ист Ан­гли­ја и Кем­бриџ ан­ке­ти­ра­ли су 3.000 ста­ри­јих ко­ји су мо­ра­ли да од­го­во­ре има­ју ли пса и из­во­де ли га у шет­њу. Ис­тра­жи­ва­чи су им по­том да­ли ак­це­ле­ро­ме­тре ко­ји су им не­пре­ста­но ме­ри­ли ни­во фи­зич­ке ак­тив­но­сти то­ком се­дам да­на. 

„Сви­ма нам је по­зна­то да ни­во фи­зич­ке ак­тив­но­сти опа­да с го­ди­на­ма”, ре­као је др Ју Ту Ву, во­ђа ис­тра­жи­ва­ча ко­ји са­ра­ђу­је са оба уни­вер­зи­те­та, пре­не­ла је не­дав­но аген­ци­ја Хи­на.

На­уч­ни­ци су оче­ки­ва­ли да ће ан­ке­та утвр­ди­ти ка­ко ше­та­чи па­са ре­ђе при­бе­га­ва­ју се­де­лач­ком на­чи­ну жи­во­та од оста­лих уче­сни­ка сту­ди­је. Ре­зул­та­ти су по­ка­за­ли да вла­сни­ци па­са про­сеч­но днев­но про­во­де по­ла са­та ма­ње у се­де­њу. 

„Из­не­на­ди­ла нас је чи­ње­ни­ца да су вла­сни­ци па­са про­сеч­но днев­но би­ли фи­зич­ки ак­тив­ни­ји и да су про­во­ди­ли ма­ње вре­ме­на у за­тво­ре­ним про­сто­ри­ма, чак и за вре­ме нај­хлад­ни­јих, нај­мрач­ни­јих и нај­ки­шо­ви­ти­јих да­на, у од­но­су на ста­ри­је без па­са за вре­ме ду­гих, сун­ча­них лет­них да­на”, ка­зао је Ен­ди Џонс, про­фе­сор јав­ног здра­вља на Уни­вер­зи­те­ту Ист Ан­гли­ја. 

С об­зи­ром на то да су се мо­ра­ли при­ла­го­ди­ти по­тре­ба­ма кућ­них љу­би­ма­ца, њи­хо­ви вла­сни­ци би­ли су при­си­ље­ни и на ве­ћу и че­шћу фи­зич­ку ак­тив­ност. Џонс је до­дао ка­ко не пре­по­ру­чу­је свим се­ни­о­ри­ма бри­гу о пси­ма, бу­ду­ћи да ни­су сви у ста­њу то да ра­де на пра­ви на­чин. Из­нео је и ал­тер­на­ти­ву – укљу­че­ње ен­гле­ских се­ни­о­ра у про­гра­ме шет­ње па­са из скло­ни­шта за не­збри­ну­те жи­во­ти­ње два пу­та не­дељ­но. Про­фе­сор јав­ног здра­вља је ис­та­као и да је у скло­пу та­квог про­гра­ма мо­гућ­ност от­ка­зи­ва­ња шет­ње би­ла ре­ђа од од­у­ста­ја­ња од ве­жби са вр­шња­ци­ма. Ре­зул­та­ти су по­ка­за­ли и да осим под­сти­ца­ња на фи­зич­ку ак­тив­ност, ста­ри­јим осо­ба­ма пси скра­ћу­ју и тре­нут­ке уса­мље­но­сти, по­себ­но ако жи­ве са­свим са­ми.

Те­ра­пиј­ске ку­це из Аме­ри­ке

По­бољ­ша­ње ква­ли­те­та жи­во­та про­мо­ви­ше и аме­рич­ка „Али­јан­са те­ра­пиј­ских па­са”. Ова ор­га­ни­за­ци­ја за­пра­во је аме­рич­ки на­ци­о­нал­ни ре­ги­стар ко­ји бро­ји ви­ше од 17.000 па­са из САД, Ка­на­де, Пу­ер­то Ри­ка… 

– Те­ра­пиј­ски пси по­ма­жу љу­ди­ма да пре­ва­зи­ђу свој страх од па­са. Има­ју уми­ру­ју­ћи ути­цај на љу­де, бу­де срећ­не успо­ме­не, под­сти­чу ра­дост и смех, по­ма­жу љу­ди­ма да се из­бо­ре са анк­си­о­зно­шћу и де­пре­си­јом. Ови пси та­ко­ђе чи­не да се осе­ћа­мо при­јат­но и по­ма­жу љу­ди­ма ко­ји се бо­ре са са­да­шњим и про­шлим тра­у­ма­тич­ним ис­ку­стви­ма. Уз њих ни­смо уса­мље­ни и осе­ћа­мо ви­ше са­мо­по­у­зда­ња... – об­ја­снио је својевремено за „По­ли­ти­ку” Би­ли Смит, из­вр­шни ди­рек­тор ове али­јан­се. 

Њи­хо­ви во­лон­те­ри су спрем­ни да де­ле сво­је љу­бим­це и вре­ме са дру­ги­ма, сти­жу у бол­ни­це, ге­рон­то­ло­шке цен­тре и по­ма­жу осо­ба­ма са смет­ња­ма... А. В.