У 78. години написао стоти уџбеник из математике

На почетку разговора који водимо у његовом стану на 14. спрату звездарске зграде, исте оне вишеспратнице у којој је живео Душко Радовић, укључује се Владимирова супруга Нада.

– Бити под истим кровом као и Душко Радовић привилегија је која обавезује – каже и одлази да засади цвеће у парку који осматра Радовић са табле постављене на улазу у солитер.

Владимир није познавао Душана, а да јесте сигурно би имали барем две ствари заједничке – обојица воле децу и писање. Оловку и папир бивши професор математике на Саобраћајном факултету у Београду није одложио ни у 78. години живота. У пензији за 12 година написао је готово половину свог опуса – чак 40 књига из којих уче основци у Србији и Републици Српској и за такмичење се спремају наши најбољи млади математичари.

– Не доживљавам пензију као ново животно доба. Човек да би остао здрав и нормалан мора да настави да ствара. То тражи сваки његов орган. Доктори се чуде што диоптрију нисам мењао 20 година. Дневно пишем по седам и читам два, три сата и тако вежбам очни мишић. Не користим рачунар јер ме деконцентрише – каже Стојановић који је прву књигу написао као професор Економске школе у родној Лозници.

Страст према писању изродила се из насушне потребе да деци обезбеди литературу из које ће да уче, да им омогући да бирају уџбенике кроз које ће заволети математику. Она је наглашава Стојановић основ свих природних наука па чак и друштвених.

– Желим да оно што знам поделим са другима. Не понашам се надмоћно, такмичим се сам са собом. Када пишем уџбеник за шести разред основне школе испред себе замислим дете тог узраста и прилагођавам речник, стил и објашњења – истиче Стојановић, отац прве јуниорске Балканске математичке олимпијаде и покретач часописа „Математископ”.

Шта је најтеже савладати?

– Наставнике и родитеље – без размишљања одговара.

Владимирова мајка није имала амбиције као данашњи родитељи који би да њихова талентована деца преко ноћи постану шампиони, али је одиграла одлучујућу улогу – Владимир је уместо у сликара израстао у математичара.

– Са 16 година освојио сам друго место на међународном такмичењу које је Уницеф организовао, добио сам Фулбрајтову стипендију и шансу да упишем сликарство на било којем светском универзитету. Када сам мајци саопштио да бих да идем у Париз она је заплакала и рекла: бринем што тако млад одлазиш од куће и питам се од чега ћеш да живиш – присећа се Владимир.

Од одласка у бели свет тада је одустао, али руке није дигао од цртања. И данас се враћа том хобију, а зидове његове дневне и радне собе красе платна између којих се башкари ормар са 100 књига о математици. И гитара и прибор за пецање и кошаркашка лопта имају кутак у дому Стојановића. Све су то „алати” којих се глава куће не одриче.

– Одлично сам играо кошарку, од мене су учили људи који су касније постали репрезентативци. Био сам јуниорски првак у скоку увис, освојио сам првенство радне акције у Брежицама и био првак армије у тој дисциплини – наводи Владимир.

Хтео је да постане професионални спортиста. Ушао је у први тим „Партизана”. Али...

– Добио сам јаку упалу средњег уха. Хитно сам оперисан јер у то време, пре скоро 60 година, мало људи је успевало да се извуче. Ја јесам, али доктори су ми забранили да се активно бавим спортом како не бих живот угрозио. Окренуо сам се студијама математике – каже Владимир.

Из још једне битке изашао је као победник. Пре шест година оболео је од рака простате. Није се предао. Наду, три сина, и деветоро унучади тешио је речима: „Не плашите се, ја ћу тог ракоњу да укокам.”

У Паризу, где се лечио, написао је једну од најдражих књига „Изоштри ум”.

– Путујући сваки дан 12 минута возом од Париза до Версаја постављао сам у глави задатке, а писао сам их у Луксембуршком парку док сам са мојом Надом после терапије јео кроасане и пио хладно пиво. За два месеца колико је трајало зрачење на клиници у Версају написао сам  три књиге – истиче Стојановић.

Тако је то са највећим љубавима. Од њих се не одустаје.

Папир за 101. уџбеник чека га на столу, а у глави држи већ пола књиге.