Уторак, 24.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПР­О­БЛЕ­МИ КО­ЈИ СУ ПРА­ТИ­ЛИ ИЗ­ГРАД­ЊУ СИМ­БО­ЛА БЕ­О­ГРА­ДА

Ло­ша изо­ла­ци­ја, под­зем­не во­де и ма­њак па­ра и у „злат­но до­ба”

Палата Србија (Фото Д. Јевремовић)

Рок за за­вр­ше­так ве­ли­ких ра­до­ва на цен­трал­ним са­о­бра­ћај­ни­ца­ма по­ла­ко ис­ти­че. Го­то­во си­гур­но, јед­на од глав­них те­ма у не­де­ља­ма ко­је пред­сто­је би­ће ка­кав је ква­ли­тет ура­ђе­ног, да ли је мо­гло бр­же, бо­ље, јеф­ти­ни­је... И не­ће би­ти пр­ви пут. Јер по­сле ка­пи­тал­них ра­до­ва у пре­сто­ни­ци, ме­се­ци­ма, па и го­ди­на­ма ко­је су усле­ди­ле, во­ди­ле су се и струч­не и не­струч­не рас­пра­ве. Не­ке за­мер­ке су, вре­ме је по­ка­за­ло, би­ле на ме­сту, не­ке и не. Али, за­јед­нич­ко свим ве­ли­ким ра­до­ви­ма у гра­ду је­сте то што ни­шта ни­је пр­о­шло глат­ко. Или су се мај­сто­ри тр­ка­ли са вре­ме­ном, или су се усред по­сла по­ја­вљи­ва­ли не­пред­ви­ђе­ни пр­о­бле­ми и не­до­ста­так нов­ца, или је ква­ли­тет тр­пео на­у­штрб ро­ко­ва.

Же­ле­знич­ка ста­ни­ца „Ву­ков спо­ме­ник” и ло­ша фо­ли­ја

Је­дан од нај­леп­ших же­ле­знич­ких обје­ка­та у Ср­би­ји гра­ђен је у нај­го­ре вре­ме за на­шу зе­мљу. Ра­до­ви су по­че­ли 1989. ка­да је си­ту­а­ци­ја у ве­ли­кој Ју­го­сла­ви­ји би­ла још ко­ли­ко-то­ли­ко ста­бил­на, али глав­на град­ња од­ви­ја­ла се у до­ба ем­бар­га уве­де­ног СР Ју­го­сла­ви­ји. Ста­ни­ца пред­ви­ђе­на и као јед­на од та­ча­ка бу­ду­ћег пре­сто­нич­ког ме­троа све­ча­но је отво­ре­на ле­та 1995. го­ди­не. Али, за ње­ну град­њу се ве­зу­ју две ин­те­ре­сант­не чи­ње­ни­це. Ка­ко је пре не­ко­ли­ко го­ди­на у јед­ном ин­тер­вјуу ука­за­ла Сло­бо­дан­ка Гру­ден, гра­до­на­чел­ни­ца Бе­о­гра­да у вре­ме град­ње ста­ни­це, овај не­и­мар­ски по­ду­хват је фи­нан­си­ра­ла и бан­ка Да­фи­не Ми­ла­но­вић, бан­кар­ке ко­ју мно­ге срп­ске ште­ди­ше не пам­те по до­бру. Дру­га чи­ње­ни­ца од­но­си се на са­ме ра­до­ве. Ових да­на се у на­шем ли­сту огла­сио архи­тек­та Ми­ро­слав Си­ме­у­но­вић ко­ји је, ка­ко је на­вео, био за­ду­жен као спе­ци­ја­ли­ста за кон­тро­лу ро­ко­ва и ква­ли­те­та. Ка­ко је на­по­ме­нуо, због жур­бе да се до кра­ја ја­ну­а­ра 1994. го­ди­не за­вр­ши јед­на од фа­за ра­до­ва (ис­под Ру­звел­то­ве, све до те­ме­ља Тех­нич­ког фа­кул­те­та, од­но­сно гор­њи строј са ко­ло­во­зом) ура­ђе­на је ло­ша изо­ла­ци­ја од ат­мос­фер­ских во­да са не­ква­ли­тет­ном фо­ли­јом. 

„Са мо­јом фир­мом уго­вор је рас­ки­нут јед­но­стра­но. Изо­ла­ци­ја је за­тр­па­на, ас­фал­ти­ран је ко­ло­воз и по­ста­вље­не су трам­вај­ске ши­не. Већ код то­пље­ња сне­га и пр­вих ки­ша во­да је пр­о­цу­ри­ла на ло­ка­ле. Сви по­ку­ша­ји да се то по­пра­ви из­ну­тра пр­о­па­ли су”, ис­та­као је Си­ме­у­но­вић. Пра­ва при­ли­ка да се то за­и­ста по­пра­ви, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, би­ла је са­да­шња об­но­ва Ру­звел­то­ве.

Па­ла­та „Бе­о­град” и под­зем­не во­де

За раз­ли­ку од ста­ни­це код Ву­ка, па­ла­та „Бе­о­град” (по­пу­лар­на „Бе­о­гра­ђан­ка”) ни­ца­ла је, пре­ма оце­ни мно­гих, у „злат­но до­ба” раз­во­ја гра­да, ка­да је на че­лу пре­сто­ни­це био Бран­ко Пе­шић. Град­ња ове ви­ше­спрат­ни­це за­по­че­ла је 1969. пре­ма пр­о­јек­ту дру­гог Зе­мун­ца и име­ња­ка гра­до­на­чел­ни­ка – архи­тек­те Бран­ка Пе­ши­ћа. У град­њи су, сто­ји у за­пи­си­ма, при­ме­њи­ва­не нај­са­вре­ме­ни­је ме­то­де, а у ра­до­ви­ма је уче­ство­ва­ло 20.000 рад­ни­ка. Али, ка­ко на­во­де хр­о­ни­ча­ри, ни ов­де ни­је ишло све глат­ко. Пре не­го што су спра­то­ви по­че­ли да се ни­жу на укр­шта­ју да­на­шњих ули­ца Кра­ља Ми­ла­на, Ре­сав­ске и Ма­са­ри­ко­ве, мај­сто­ри су мо­ра­ли да се из­бо­ре за под­зем­ним во­да­ма, ко­је у овом де­лу гра­да ни­су би­ле но­вост. На њих су не­и­ма­ри на­и­шли при­ли­ком ко­па­ња те­ме­ља да­на­шњег сим­бо­ла Бе­о­гра­да.

Ску­пи ауто­пут и Пе­ши­ће­ва сна­ла­жљи­вост

Да у „злат­но до­ба” пре­сто­ни­це град­ња сим­бо­ла Бе­о­гра­да ни­је те­кла јед­но­став­но по­твр­ђу­је још је­дан при­мер из пе­ри­о­да вла­да­ви­не Пе­ши­ћа – Мо­стар­ска пе­тља и ауто­пут кр­оз Бе­о­град, од Бе­жа­ниј­ске ко­се до Ауто­ко­ман­де. Овај пр­о­је­кат пот­пи­са­ли су Бра­ни­слав Јо­вин и Јо­ван Ка­та­нић и то ре­ше­ње би­ло је де­се­то­стру­ко ску­пље од кон­ку­рент­ског. Али, ка­ко се Јо­вин пр­о­шле го­ди­не при­се­тио за „По­ли­ти­ку”, Пе­шић је по­сле оштре рас­пра­ве 1967. пре­се­као и од­лу­чио да се иде са тим пр­о­јек­том, уз ша­лу да се за њих тр­о­ји­цу спре­ме три бан­де­ре на Гу­бе­рев­цу ако пе­тља не ис­пад­не ка­ко тре­ба.

А тре­ба­ло је на­ба­ви­ти но­вац за ауто­пут ко­ји ће би­ти ши­ри од оног у За­гре­бу и Љу­бља­ни. Та иде­ја ни­је до­би­ла зе­ле­но све­тло од Едвар­да Кар­де­ља од ко­га се оче­ки­ва­ло одо­бре­ње са­ве­зног нов­ца за ње­но спро­во­ђе­ње. То Бран­ка Пе­ши­ћа ни­је по­ко­ле­ба­ло. Град­ња ауто­пу­та је за­по­че­та и он је отво­рен кра­јем 1970, али до да­на­шњег да­на оста­ло је не­по­зна­то ка­ко је ле­ген­дар­ни гра­до­на­чел­ник Бе­о­гра­да до­шао до нео­п­ход­ног нов­ца.

„Ве­ша­ла” и због За­пад­не ка­пи­је Бе­о­гра­да

Да се оста­ло на пр­во­бит­ној иде­ји, ни За­пад­на ка­пи­ја Бе­о­гра­да не би да­нас из­гле­да­ла ка­ко из­гле­да. Уме­сто две по­ве­за­не ку­ле, у овом де­лу Но­вог Бе­о­гра­да ста­ја­ла би са­мо јед­на. Да не бу­де та­ко, ку­мо­ва­ла је упор­ност архи­тек­те Ми­хај­ла Ми­тро­ви­ћа. Он је кра­јем ше­зде­се­тих пр­о­шлог ве­ка до­био за­да­так да из­гра­ди згра­ду од 12 спра­то­ва и ме­сну за­је­ди­цу у Ули­ци на­род­них хе­ро­ја. Ми­тро­вић је уме­сто то­га пред­ло­жио да се из­гра­де две ку­ле по ко­ји­ма би глав­ни град Ју­го­сла­ви­је био пре­по­зна­тљив. Оспо­ра­ва­ња и кри­ти­ко­ва­ња пред­ло­га је би­ло, али архи­тек­та је по­сле де­таљ­них и ис­црп­них обра­зла­га­ња пред план­ским ко­ми­си­ја­ма ус­пео у свом на­у­му, па су те­ме­љи по­ста­вље­ни 1971. го­ди­не. Али, за­то га је ка­ри­ка­ту­ри­ста „По­ли­ти­ке” Иво Ку­ша­нић по­ча­стио ка­ри­ка­ту­ром на ко­јој су би­ли цр­теж згра­да и ис­под њих ве­ша­ла са тек­стом: „За ко­га су ве­ша­ла? За пр­о­јек­тан­та”.

Од ад­ми­ни­стра­тив­ног цен­тра ФНРЈ до па­ла­те са­мо­стал­не Ср­би­је

Ме­ња­ње за­ми­сли и пла­но­ва у хо­ду, ме­ша­ње по­ли­ти­ке и стру­ке мо­жда се нај­бо­ље осе­те на при­ме­ру да­на­шње Па­ла­те Ср­би­ја гра­ђе­не од 1948. до 1961. Зда­њу пред­ви­ђе­ном за Пред­сед­ни­штво вла­де ФНРЈ ни­су се са­мо име­на ме­ња­ла (по­зна­та и као Па­ла­та СИВ-а и Па­ла­та фе­де­ра­ци­је), већ и пла­но­ви за из­глед. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, Но­ви Бе­о­град као део гра­да нео­п­те­ре­ћен иде­о­ло­ги­ја­ма и обе­леж­ји­ма раз­ли­чи­тих епо­ха био је за­ми­шљен као ад­ми­ни­стра­тив­но ср­це фе­де­ра­тив­не Ју­го­сла­ви­је са ком­плек­сом јав­них згра­да. Ту је осим па­ла­те тре­ба­ло да се на­ла­зе и Му­зеј ре­во­лу­ци­је (на де­лу из­ме­ђу па­ла­те и ку­ле Цен­трал­ног ко­ми­те­та КПЈ), али и згра­да РТВ Бе­о­град (у бло­ку ка Бу­ле­ва­ру умет­но­сти). Архи­тек­тон­ски кон­курс за згра­ду Пред­сед­ни­штва рас­пи­сан је кра­јем 1946, а по­сле не­ко­ли­ко ме­се­ци иза­бра­но је ре­ше­ње ти­ма за­гре­бач­ких архи­те­ка­та. Град­ња је по­че­ла у ле­то 1948, али је пре­ки­ну­та са­мо го­ди­ну ка­сни­је. До та­да је ура­ђен је­ди­но „ске­лет” боч­них де­ло­ва згра­де и део сре­ди­шњег анек­са. Али, осим иде­је о згра­ди у об­ли­ку ла­ти­нич­ног Х, у го­ди­на­ма ко­је су усле­ди­ле до­ста то­га је пр­о­ме­ње­но из пр­во­бит­ног пр­о­јек­та. Ју­го­сла­ви­ја ко­ја је у го­ди­на­ма пред по­че­так град­ње па­ла­те би­ла окре­ну­та СССР-у, њи­хо­вом сти­лу град­ње, по­сле су­ко­ба кра­јем че­тр­де­се­тих на­пу­шта овај пра­вац што се од­ра­зи­ло и на град­њу па­ла­те. Она је на­ста­вље­на тек 1955. и то по пр­о­јек­ту архи­тек­те Ми­ха­и­ла Јан­ко­ви­ћа, у мо­дер­ни­стич­ком ду­ху. Цен­трал­ни анекс ка ре­ци је по­ру­шен, а уме­сто јед­ног глав­ног ула­за осми­шље­на су два, од ко­јих је за све­ча­ни од­ре­ђен онај ка Бу­ле­ва­ру Ми­хај­ла Пу­пи­на. Ко­ри­го­ва­на је и пр­во­бит­но за­ми­шље­на уну­тра­шњост па­ла­те. За­по­че­та као ма­сив­но зда­ње фе­де­рал­не вла­де у окви­ру ком­плек­са јав­них згра­да, ова згра­да је све­ча­но отво­ре­на 1961. као Па­ла­та СИВ-а у чи­ји ком­ши­лук се ни­ка­да ни­су до­се­ли­ли Му­зеј ре­во­лу­ци­је и на­ци­о­нал­на те­ле­ви­зи­ја.  

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Neša
Istina kad tad ispliva. Na izborima za opstanak liberalskog D(O)S-a izborni slogan je glasio "Stručnost iznad politike". Nažalost, neprosvećeni ne znaju kako stvari funkcionišu. Urušavamo se decenijama zbog te iste "stručnosti" potkrepljene "znanjem" potvrđene "diplomama".
Milan
Brze je sigurno moglo
Mara M.
Kako pripadam stručnom delu javnosti moram da primetim da većina radova nije na stručnoj osnovi, odnosno da želje nisu u skladu sa stručnim znanjima sadašnjih izvodjača. To će opet vreme dokazati, ali... Namučiše se gradjani grada onoliko, još nije ni gotovo ali je zato upaljena novogodišnja rasveta. Zbog turista. Valjda da se bolje vide iskopine... Mogu da naslutim da i radnika prečesto nije bilo na gradilištima (da rade) iz "objektivnih razloga". Sve u svemu nestručni kolo vode a mi plaćamo. I tu nije zatvoren krug.
Radmila Mišić
"Ne zna se kako je B.Pesic smogao para za petlje prema autoputu"...Pa verovatno je diskretno izreketirao beogradske firme jer srpska privreda nikad nije bolje stajala i vise izvozila nego pod "liberalima", kojima je i Pesic pripadao-zato je i gurnut u penziju nesto posle liberala. A Kardelj, Tito i komp. su se usrdno trudili 40 godina (uz sadejstvo srpskih "jagnjecih brigada") da Srbija i Beograd sto vise zaostaju za republikama "tisucljetnje kulture".Ja zaista ne znam zasto nijedan novinar dosad nije to eksplicitno napisao i zasto se SANU i Privredna komora Srbije nikad nisu pozabavili ovom pojavom.
Igor
Zato sto niko nema petlje.
zarijeart
pa možda zato što to sve i nije istina
Mihailo Vuković
Gle , neko se setio podzemnih voda . Sećam se da je prilikom kopanja u ,, Mitićevoj rupi '', pa temeljima za ,, Beograđanku '', otkrivena prava podzemna reka , koja se sliva ispod Nemanjine do Save . Sada samoproklamovani stručnjaci već tri godine pokušavaju da ovu i druge podzemne slivove iz ,, Bare Venecija '', ispumpaju u površinski tok Save ! ? ! ?
Јовиша Видић од Рудина
Порок који је некад текао од Црвеног Крста, уливао се у велику бару на Славији, од Славије је отока текла данашњом Немањином у Саву. У то доба било је забавно ловити патке на Славији. Лиценцирани Београђани морали су нешто научити о Београду пре него што га почну раскопавати.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.