Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗА­ШТО МР­ЗИМ ПО­НЕ­ДЕ­ЉАК

Ло­пов­ском тра­ком бан­да­жи­ран спо­ме­ник, скр­ше­ни знак ЕПС-а, ода­кле је пао Ђин­ђић а по­пео се Жив­ко­вић

Идејно решење споменика убијеном премијеру др Зорану Ђинђићу (Фото Танјуг)

Шта ће­мо са­да да за­ме­ри­мо Пред­сед­ни­ку?

Што је сео у оси­њак и од­го­во­рио на сва­ко пи­та­ње бру­тал­не Бран­ки­це (ББ)!

Не­ке ко­ле­ге до­ла­зе на кон­фе­рен­ци­је за ме­ди­је са стра­те­ги­јом и спрем­ним пи­та­њи­ма, нор­мал­но! Али ни­ка­ко им се не сви­ђа­ју од­го­во­ри! Му­ке жи­ве. Они су све за­ми­сли­ли, али не­ма­ју же­ље­не од­го­во­ре. Про­па­де им пи­та­ње жи­во­та.

Али њи­хо­ва пи­та­ња жи­во­та ни­су жи­вот­на пи­та­ња.

Не­ки то сла­бо раз­у­ме­ју, па па­те.

Ко има и пи­та­ња и од­го­во­ре не ула­зи у исто­ри­ју, а че­сто ни на кон­фе­рен­ци­је за штам­пу. Ни­је но­ви­нар. А Бран­ки­ца је но­ви­нар–ис­тра­жи­вач.

Кад се по­ли­ци­ја уме­ша у но­ви­нар­ство до­би­је се ис­тра­жи­вач­ко но­ви­нар­ство.

***

Би­ља­на Ср­бља­но­вић, ка­ме­но­ре­ски­ња, дра­ма­тур­шки­ња, есте­ти­ко­те­шки­ња и не­до­јеп­шти­на (по соп­стве­ном при­зна­њу), ака­де­мик Ду­шан Те­о­до­ро­вић, ма­те­ма­ти­чар и кри­ти­чар лут­кар­ске по­зо­ри­шне умет­но­сти, и мла­ди во­ди­тељ „аме­рич­ке те­ле­ви­зи­је” при­ре­ди­ли су нам у не­де­љу при­јат­но ра­но по­под­не у ду­ху Жи­ки­не ша­ре­ни­це.

Ка­ко за­што? Шта је ов­де не­ја­сно?

„Ја кад го­во­рим о ра­то­ви­ма до­би­јем нај­го­ре увре­де...”

„Ма­јор Те­пић не тре­ба да има спо­ме­ник...”, кон­ста­ту­је умет­ни­ко­ло­шки­ња.

Зар то ни­је за­бав­но?

Љу­ди од исто­риј­ског зна­ча­ја ко­ји су за­вре­ди­ли свој спо­ме­ник, дра­га дра­ма­тур­шки­њо (ДД), на­ла­зе се или на ко­њу, или на ко­њу с ма­чем, или на клу­пи с књи­гом. Или са ше­рет­ским осме­хом на Цвет­ном тр­гу. А не на по­ло­мље­ном зна­ку ЕПС-а где је ло­пов­ском тра­ком за­кр­пљен пре­кид ка­да је у исто­ри­ју оти­шао Зо­ран Ђин­ђић, а по­пео се на знак, а не у исто­ри­ју, Зо­ран Жив­ко­вић.

Та­ко њих дво­ји­ца има­ју за­јед­нич­ко име што би био и је­ди­ни кон­ти­ну­и­тет.

И ака­де­мик Те­о­до­ро­вић је био у фор­ми:

„Ми жи­ви­мо у лут­кар­ском по­зо­ри­шту...”

„У пи­та­њу је вла­да­ви­на јед­ног чо­ве­ка...”

Ај­де у пар­ку да на­пра­ви­мо спо­ме­ник Ђин­ђи­ћу од бла­та, са­мо да га не пра­ви Ву­чић...

До­бра иде­ја. Али ни­сте га на­пра­ви­ли! Шта, пре­те­као вас је?

От­кад се де­це­ни­је зо­ву фо­то­фи­ниш?

***

Што се спо­ме­ни­ка ти­че за ме­не лич­но до­га­ђај ко­ји је обе­ле­жио век сва­ка­ко је по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка Би­ли­ју Клин­то­ну у цен­тру При­шти­не.

Јер При­шти­на је Ср­би­ја, зар не?

Док се ма­ли Вук Је­ре­мић бо­рио по бе­лом све­ту за прав­ду, на­ши су­на­род­ни­ци, Шип­та­ри, по­ди­гли су спо­ме­ник аме­рич­ком пред­сед­ни­ку ко­ји ће оста­ти упи­сан у исто­ри­ји све­та као је­ди­ни аме­рич­ки пред­сед­ник ко­ји је за­по­чео бом­бар­до­ва­ње не­ке зе­мље та­ко што је ње­го­ва слу­жбе­ни­ца гла­вом при­ти­сла цр­ве­но дуг­ме док је ску­пља­ла опу­шке ис­под рад­ног сто­ла у Овал­ном ка­би­не­ту...

***

Сад те бо­ги­ње! Ода­кле то кад је ис­ко­ре­ње­но? Се­ћам се и свињ­ског гри­па. А тек птич­ји! Птич­ји грип је опа­сни­ји јер сви­ње не ле­те, оне мак­си­мум мо­гу да бу­ду из­ло­же­не ро­та­ци­ји, али то је све.

Од птич­јег гри­па усред епи­де­ми­је умр­ло је у све­ту око сто осо­ба. Од аме­рич­ког гри­па и дан-да­нас са­мо у Ира­ку по­ги­не днев­но око сто љу­ди. Да­кле, ко­ли­ко пти­це по­би­ју за го­ди­ну да­на то­ли­ко Аме­ри сре­де за је­дан дан.

Мо­же да се ка­же да су пти­це–уби­це сим­па­тич­ни ко­ли­бри­ћи у по­ре­ђе­њу с аме­рич­ким ор­лом, ко­ји је, иако пти­ца гра­бљи­ви­ца, аме­рич­ки на­ци­о­нал­ни сим­бол.

Док свет тра­жи вак­ци­ну про­тив птич­јег гри­па Аме­ри­кан­ци тра­же вак­ци­ну про­тив не­по­слу­шних на­ро­да. Не жа­ле па­ра да их вак­ци­ни­шу. Ни жр­та­ва. Оно­мад је хи­ља­де Ср­ба стра­да­ло ка­да се тра­жи­ла вак­ци­на про­тив Ми­ло­ше­ви­ћа, што при­зна­ће­те ни­је не­ка це­на да се уве­де де­мо­кра­ти­ја а на­род оси­ро­ма­ши као ура­ни­јум.

У же­љи да ство­ре бо­љи свет Аме­ри­кан­ци не мо­гу да се освр­ћу на сит­ни­це. По­је­ди­ни на­ро­ди, по­је­дин­ци и њи­хо­ве суд­би­не мо­ра­ју да се ста­ве у функ­ци­ју но­вог вр­лог све­та у ко­ме ће сва­ки Аме­ри­ка­нац мо­ћи да је­де пи­ле­ти­ну без стра­ха.

Ни­је­дан спр­же­ни Ира­ча­нин или Ср­бин ни­је био вре­дан пр­же­ног пи­ле­та из лан­ца „Аме­ри­кен фрајд чи­кен”.

***
вре­ме­плов 09. 10. 2007.

Пи­та­те се ода­кле сад и фа­ши­сти и муф­тиј­ско над­му­дри­ва­ње. Ка­ко то да се су­коб рас­те­гао од Сан­џа­ка до Вој­во­ди­не?

Не пи­та­те се?

На­рав­но да се не пи­та­те ка­да је све ја­сно.

Све што смо ових да­на гле­да­ли на на­шим ТВ ста­ни­ца­ма има­ли смо при­ли­ку већ јед­ном да упо­зна­мо ка­да је свет ре­шио да нас спа­се од нас са­мих та­ко што ће нас раз­би­ти кô си­ја­ли­цу. Ре­че­но – учи­ње­но. Оде моћ­на СФРЈ као да је ни­ка­да ни­је ни би­ло. Са­да слу­жи клин­ци­ма без мо­зга да о њу бри­шу ци­пе­ле, пар­дон, мар­тин­ке. Она иде­о­ло­ги­ја ни­је ва­ља­ла, ова је сјај­на.

Ап­сурд је пао ме­ђу нас као ка­сет­на бом­ба на пи­јач­ни дан у Ни­шу: ша­тро­фа­ши­сти шу­ња­ју се по пар­ку До­ма ЈНА у Но­вом Са­ду, а ша­тро­ан­ти­фа­ши­сти згра­жа­ва­ју се над ти­ме.

Та­ко до­ђо­смо и до то­га да Ча­нак и осо­бље бра­не Ср­би­ју од фа­ши­зма. Се­па­ра­ти­сти бра­не Ср­би­ју од фа­ши­ста!

Да сам се ју­че шло­ги­рао...

А ка­да се при­кљу­чио и Че­да схва­тио сам да је враг од­нео ша­лу!

Че­да и Ча­нак бра­не Ср­би­ју!

Док се ис­под Пе­тро­ва­ра­ди­на али и ис­под скуп­штин­ског кро­ва не­ки шу­ти­ра­ју у ду­пе, до­тле ди­нар су­сти­же евро, мле­ко свет­ску це­ну, а стр­пље­ње свој ло­ги­чан крај. Ми­ни­стри ра­ту­ју ме­ђу со­бом а ку­ну се у ко­а­ли­ци­ју, Ко­шту­ни­ца бра­ни Ко­со­во нај­стра­шни­јим ре­чи­ма, не­где је чи­тао да је пе­ро оштри­је од ма­ча, а пред­став­ни­ци Вој­ске иду у ино­стран­ство на спорт­ске игре.

Оче­ку­је се да и Та­дић као не­коћ ма­јор Га­ври­ло­вић иза­ђе пред строј и да ка­же: „На­пред бра­ћо, ју­на­ци, хра­бро у по­бе­ду јер на­ша Вој­ска ви­ше не по­сто­ји.”

Све и да са­ку­пи­мо не­ког да ра­ту­је слу­тим да би на пр­вој ли­ни­ји фрон­та био во­ђен сле­де­ћи ди­ја­лог ме­ђу на­шим ју­на­ци­ма:

– Ено га не­при­ја­тељ...

– Су­пер... Има­ју до­бре ги­ље...

– Врх, бра­те...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.