Борбени дух великих љубави

Када се удавала за Борислава Пекића, невеста Љиљана је од ближњих добила савет: „Вероватно нећете имати новца, вероватно ће бити тешко, али са њим ти сигурно неће бити досадно, а досада је оно што убија сваки брак”.

Како изгледа живот са писцем, колико су дисциплиновани и инспиративни, са ким се друже и зашто прекидају пријатељства – о свему томе пише Александар Ђуричић, новинар и публициста, у својој књизи „Чуваркуће, удовице писаца” (Самиздат), који је водио разговоре са супругама најпознатијих писаца, али и њиховим пријатељима и најближим сарадницима. Из књиге сазнајемо детаље из живота Борислава Пекића, Мирка Ковача Милорада Павића, Антонија Исаковића, Моме Капора, Оскара Давича, Ђорђа Лебовића, Милана Оклопџића, Либера Марконија, Петра Крдуа.

– Књигу сам писао две године, са повременим паузама, да мало ухватим даха и сачекам да удовице писаца отворе тајне шкриње својих бурних живота са великанима писане речи или да се једноставно одлуче да ли су спремне да ми повере своју најтананију интиму. Највећи изазов је био прелиставање дневника писаца, истраживање њихових пријатељстава и непријатељстава, прилика и неприлика које су владале на југословенској књижевној сцени, а најјачи утисак је фајтерски дух ових жена које не одустају од својих великих љубави ни сада када су остале саме. Зато је ово првенствено књига о љубави и о самоћи – истиче Александар Ђуричић.

Љиљана Пекић била је 34 године са Бориславом Пекићем, а када је остала сама, каже, није била у стању да изађе из улице.

– Онда сам нашла на стотине трака, разне белешке за „Златно руно”. То ми је помогло да преживим, јер сам стално слушала његов глас, замишљала сам како ми телефонира из Београда. То је нешто непроцењиво, а нарочито зато што је снимао само за себе, тако да сам тада први пут то чула – наводи Пекићева животна сапутница.

Она сe подсетила периода када је Пекић, један од оснивача Демократске странке, студентима на митингу 1991. рекао: „Немојте гледати на сат, то неће бити ни данас, ни сутра.” – Знао је да ми нисмо спремни за демократију јер живот под диктатуром од 1994. до 2000. морао је да остави трага – прича Љиљана. А када су отишли у Лондон напомиње да нико није хтео да му штампа књиге у Београду.

– Два-три писца су пласирала интригу да је емигрирао да пише за Тајмс и говори на Би-Би-Сију против Југославије. Нолит је платио аванс за рукопис „Како упокојити вампира”, али су после две године одустали. У СКЗ-у је требало да штампају његове драме и све је било сложено, али су после растурили слог.

Брана Симоновић, супруга Милана Оклопџића, испричала је како је у финале Нинове награде Мика Оклоп ушао с књигом „Ca blues”. Мухарем Первић је тражио да гласају пробно и било је 4:3 за Мику. Међутим, писац Павао Павличић био је близак Первићу, Кољевићу и још некима из жирија и на крају је било 5:2 за Павличића, наводи пишчева супруга.

И Момо Капор је „силно желео” да добије Нинову награду, каже супруга Љиљана. – Кад је објавио „Леп дан за умирање” новинари су звали да резервишу интервју са будућим лауреатом, али је добитник на крају био извесни Макс Еренрајх Остојић, прича Момина Љиљана.

– Седао је за машину скоцкан од главе о пете с бриљантно блиставим ципелама. То му је био фетиш. Писао би по четири-пет сати, а после ручка би као прави Херцеговац морао да одспава. Ту није било бога, могла је да се руши кућа, падају бомбе, он је морао да одспава од 15 минута до сат – истиче пишчева сапутница. А када је реч о дружењима, помиње Добрицу Ћосића, и то је изгледало тако што су после послужења заједно са супругама прелазили у салон и – читали Гогоља.

Ђуричићева књига открива разне слојеве свакодневице, од сећања на прошле дане, до ситних ритуала и приватних страсти. Оскар Давичо био је висок 160 центиметра и био је омиљен међу женама. Имао је три жене, а ћерку је добио у 68. години! Ксенија Марковић казивала је о мистериозној смрти Либера Марконија и његовом лечењу од алкохола, а Ана Крду о супругу Петру, сусретима са Јонеском, Сиораном и Мирчом Елијаде. – Наша забава је била да он чита песму и тражи да погодим која је у питању. Онда добијем хиљаду динара или пет хиљада ако је тежи задатак, сећа се Ана Крду.

Боба Матић сведочи о одласку са супругом Мирком Ковачем из Београда у Хрватску почетком деведесетих и претњама које је овај писац добијао као критичар Слободана Милошевића. У Паризу га је чекала порука: „Ако покушаш да одржиш књижевно вече у Паризу, знај, изроде, да те чека рука тајне организације Апис. И куш из Париза, промовиши своје књиге код Туђмана!”. Причала је о околностима дружења са Кишом који је бануо код њих усред ноћи љут због начина на који га је Ковач описао у роману „Увод у други живот”.

О Ђорђу Лебовићу сећање је оживела глумица Злата Јаковљевић. У новели „Важан есек” Лебовић је описао привлачну тишину гробља. На гробљима у Србији запажао је велике разгранате орахе који дају не само хлад, већ и плод. Сахрањен је на јеврејском гробљу у Београду испод крошње великог ораха, већ описаног у новели.

Павић у сновима читалаца

Јасмина Михајловић прича како је Павић сазнао да је Пекић умро: „Милорад је дошао са неког састанка. Био је пијан и плакао је. Рекао је: ’Умро је Пекић, а требало је да умрем ја‘. Много га је волео”.

А после Павићеве смрти супруга каже да је изгубила све пријатеље.

– Престале су да стижу позивнице и схватила сам да ова средина баш не прашта успех, нарочито ако је светски. У иностранству су ме звали да држим предавања; онда му је Азербејџан на Ташмајдану подигао споменик, они су га рехабилитовали… Данас ми људи из целог света, који сањају Павића, шаљу своје снове – каже Јасмина Михајловић.