У дому отворен интернет кафе

Она је јед­на од 270 ко­ри­сни­ка ко­ли­ко их има у во­ждо­вач­ком до­му. Сви они жи­ве рас­по­ре­ђе­ни у че­ти­ри објек­та од ко­јих нај­ви­ше ста­на­ра има у ста­ци­о­на­ру – 111. Ова згра­да је не­дав­но ком­плет­но ре­но­ви­ра­на о тро­шку др­жа­ве ко­ја је у об­но­ву уло­жи­ла око пет ми­ли­о­на ди­на­ра. 

– Ре­кон­струк­ци­ја је за­вр­ше­на за ше­зде­се­так да­на, ка­да су за­ме­ње­ни сви по­до­ви и осве­же­ни зи­до­ви. Исто­вре­ме­но смо до­би­ли и 40 но­вих ле­жа­ја и ду­ше­ка са по­сте­љи­ном од Фон­да­ци­је прин­це­зе Ка­та­ри­не, чи­ја је вред­ност 18.000 евра – на­бра­ја но­ви­те­те Иван Је­здић, управ­ник До­ма за ста­ре „Во­ждо­вац”. 

У ста­ци­о­на­ру бо­ра­ве не­по­крет­не осо­бе на­ру­ше­ног здрав­стве­ног ста­ња, са ума­ње­ним спо­соб­но­сти­ма за бри­гу о се­би ко­ји­ма је нео­п­ход­на здрав­стве­на не­га и ме­ди­цин­ски над­зор 24 ча­са.

– У том објек­ту је би­ло пла­ни­ра­но оспо­со­бља­ва­ње оде­ље­ње за де­мент­не ко­ри­сни­ке ко­ји су по­крет­ни. За­сад смо од­у­ста­ли од те за­ми­сли. Јер, да би­смо има­ли та­кав ку­так нај­пре би­смо мо­ра­ли да на­пра­ви­мо ва­ља­ну огра­ду, обез­бе­ди­мо ви­део-над­зор, па тек он­да да оспо­со­би­мо оде­ље­ње – об­ја­шња­ва Је­здић, под­се­ћа­ју­ћи да је у овој уста­но­ви за тре­ће до­ба пре не­ко­ли­ко го­ди­на уве­де­но цен­трал­но гре­ја­ње, док су све со­бе до­би­ле уре­ђа­је за СОС по­зи­ве ко­ри­сни­ка. 

У до­му ра­ди и са­вет ко­ри­сни­ка, те­ло ко­је иде­је ста­на­ра про­сле­ђу­је упра­ви. Од управ­ни­ка су, от­кри­ва он, тра­жи­ли да им се отво­ри ин­тер­нет ка­фе, што је учи­ње­но у апри­лу ове го­ди­не. 

– По­же­ле­ли су и лет­њу ба­шту и би­ли­јар клуб ко­ји је не­дав­но по­чео да ра­ди. Ти­ме су по­себ­но за­до­вољ­ни, као и чи­ње­ни­цом да од­не­дав­но у објек­ту Е ра­ди и тре­ћа ам­бу­лан­та. Осим ње, ам­бу­лан­те по­сто­је и у ста­ци­о­на­ру и цен­трал­ној згра­ди. Што се ти­че про­бле­ма, и да­ље је нај­ве­ћи до­тра­ја­ло са­ни­тет­ско во­зи­ло, ста­ро 33 го­ди­не. На­да­мо се да ће­мо га уско­ро за­ме­ни­ти но­ви­јим – уве­рен је Је­здић. 

Оно што би тре­ба­ло по­пра­ви­ти су и ста­ре бе­тон­ске ста­зи­це ко­је во­де око па­ви­љо­на. У ве­о­ма су ло­шем ста­њу, бе­тон се кру­ни, а сте­пе­ни­це пу­ца­ју. За­сад ни­је на ви­ди­ку њи­хо­ва об­но­ва, али управ­ник за­то на­ја­вљу­је ре­ше­ње за мно­го ве­ћи про­блем. У то­ку на­ред­не го­ди­не тре­ба­ло би да поч­не те­мељ­на об­но­ва свих кров­них кон­струк­ци­ја ко­је ни­су так­ну­те от­ка­ко је дом отво­рен пре 45 го­ди­на. 

Дру­же­ње, чи­та­ње, рад­не те­ра­пи­је

Ста­на­ри се тру­де да у дом уне­су део се­бе. У сва­ком од че­ти­ри објек­та на­ла­зи се са­лон у ко­јем се ста­на­ри дру­же и гле­да­ју ТВ, а на рас­по­ла­га­њу су им и фри­зер, кро­јач, би­бли­о­те­ка... Ту је и ку­так за рад­ну те­ра­пи­ју, ко­јим ру­ко­во­ди рад­ни те­ра­пе­ут Ма­ри­на Ар­сић. 

– Сви на­ши ко­ри­сни­ци су укљу­че­ни у раз­не ак­тив­но­сти до­ма, у спорт­ске и кул­тур­не, али не мо­же баш сва­ко да се ба­ви де­ку­па­жом, хе­кла­њем, из­ра­дом на­ки­та, укра­сних пред­ме­та... У овом кут­ку углав­ном су они ко­ји не­ма­ју про­бле­ме с очи­ма, ка­та­рак­ту или ар­три­тис – от­кри­ва Ар­си­ће­ва.  

За­мер­ку на жи­вот у до­му не­ма ни Жи­жа Да­мја­но­вић, ба­ка ко­ја је ста­нар­ка већ 16 го­ди­на. Рад­ни век про­ве­ла је као про­фе­сор књи­жев­но­сти па са­да сво­је зна­ње же­ли да пре­не­се и оста­лим „ко­ле­га­ма” из до­ма.

– Оп­ти­ми­ста сам по при­ро­ди, та­ко да не­ћу да се жа­лим. Уско­ро ћу го­во­ри­ти о Ђу­ри Јак­ши­ћу, по­во­дом го­ди­шњи­це ње­го­ве смр­ти – от­кри­ва Жи­жа.

Нај­ста­ри­ја ста­нар­ка има 96 го­ди­на

Ста­рин­ски на­кит, на­о­ча­ре за чи­та­ње, ико­не, умет­нич­ке сли­ке, без­број ша­ре­них дуг­ми­ћа, укра­сни та­њи­ри и шо­љи­це... Уни­кат­ни лич­ни пред­ме­ти Шар­ло­те Пе­шић – ле­ген­де До­ма за ста­ре „Во­ждо­вац”, ба­ке ко­ја је у ње­му жи­ве­ла ду­же од че­ти­ри де­це­ни­је – за­у­зи­ма­ју по­себ­но ме­сто, у пре­двор­ју цен­трал­ног па­ви­љо­на. У ста­кле­ним ви­три­на­ма уред­но су сло­же­ни вред­ни екс­по­на­ти за ко­је зна сва­ки од 270 ста­на­ра. 

Шар­ло­та је би­ла за­штит­но ли­це до­ма у ко­јем је жи­ве­ла од 1972. Тај­на ње­не ви­тал­но­сти би­ла је у ве­жба­њу. Ње­на па­си­ја би­ли су и дуг­ми­ћи ко­јих је са­ку­пи­ла ви­ше од 20.000. Пра­ви­ла је и лут­ке од ко­же, на­сли­ка­ла број­не сли­ке. Хе­ро­и­на из Ка­чер­ске ули­це ни­је би­ла је­ди­на ду­го­веч­на ста­нар­ка. У че­ти­ри па­ви­љо­на жи­ви још осо­ба ко­је су за­га­зи­ле у де­се­ту де­це­ни­ју жи­во­та. Јед­на од њих је и Бе­о­гра­ђан­ка Ми­ли­ца Жи­вић (96), тре­нут­но нај­ста­ри­ја ста­нар­ка у во­ждо­вач­ком до­му. 

– Ов­де сам већ осам го­ди­на. Углав­ном про­во­дим вре­ме чи­та­ју­ћи. Тре­нут­но ужи­вам у Ћо­си­ће­вом „Вре­ме­ну смр­ти”. Осим то­га, про­ше­там по ход­ни­ку, и то је то. За­до­вољ­на сам жи­во­том и трет­ма­ном у ста­ци­о­на­ру, али имам за­мер­ку на кре­ве­те. Је­сте да су но­ви, али не­ка­ко су пре­ви­со­ки, а ду­ше­ци твр­ди и тан­ки – при­ме­ћу­је ба­ка Ми­ли­ца, ко­ја де­ли со­бу са исто­ми­шље­ни­цом Ми­ло­ван­ком Ми­ла­ко­вић (87).