Понедељак, 16.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Захвалност руском цару и америчком председнику

Србија се није на прави начин одужила Николају Другом Романову и Вудроу Вилсону
(Фото Петар Мирковић)

Сваког новембра са поносом се сећамо херојске улоге Србије у Првом светском рату. До пре неколико година није било тако јер се 11. новембар, Дан примирја у Србији, као државни празник слави тек од 2012. године. Србија је место међу победницима Великог рата заслужила тешким жртвама чије демографске последице осећамо и данас. У ратном вихору изгубили смо око 26 одсто становништва. Половинa су били радно способни мушкарци. Од 707.000 мобилисаних војника кући се вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника од којих је највећи број умро, а над становништвом окупатор је вршио масовне злочине.

Београд слави и 1. новембар, када је Прва армија српске војске под командом војводе Петра Бојовића ослободила наш град.

Српска војска је 45 дана после пробоја Солунског фронта, који се догодио у ноћи између 14. и 15. септембра, марширајући дању и ноћу готово 600 километара, ослободила тадашњу Србију. На нашу срамоту данас нас свега неколико споменика подсећа на то херојство. То су Костурница на Новом гробљу, Споменик трећепозивцима на Врачару, Костурница бранилаца на Београдској тврђави и обележје посвећено војводи Петру Бојовићу код Каленић пијаце. Победа у Великом рату донела је Србији велики углед у слободном и демократском свету. Амерички председник Вудро Вилсон, на четврту годишњицу аустроугарске објаве рата Србији, 28. јул 1918. прогласио је за Српски дан и наложио да се на свим јавним институцијама у Америци, укључујући и Белу кућу, завијори српска застава. Порука подршке председника Вилсона Србији објављена је у већини дневних новина и прочитана је у црквама широм САД. Сједињене Државе су у Велики рат ушле 1917. године, али је америчка јавност од почетка рата била упозната са патњама српског народа.

Aмерички Црвени крст организовао је бројне акције за прикупљање помоћи Србији, а наши исељеници прикупљали су помоћ за српску војску и грађане. Томе је највише допринео Михајло Пупин, близак пријатељ америчког председника Вилсона. Пупин је био најбољи српски амбасадор у тим тешким годинама и неко ко је председника Вилсона и америчку јавност упознавао са патњама српског народа, злочинима који су вршени над цивилима и херојством српске војске.

Проглас председника Вилсона пример је искреног српско-америчког пријатељства и подршке. У њему се, између осталог, каже:

„У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становника и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност. Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећање са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом.”

Београд се 2014. године одужио руском цару Николају Другом Романову подизањем споменика на месту где се у 19. веку налазило руско посланство у Србији. Дугујемо вечну захвалност цару Николају који је због Србије ушао у Први светски рат у коме је изгубио и круну и главу. Захвални смо му јер је 1915. године спасао измучену српску војску, која је чекала на обалама Албаније, тако што је Француској и Великој Британији запретио изласком из рата уколико не пошаљу бродове. На нашег другог пријатеља, америчког председника Вилсона смо, на нашу срамоту, заборавили. Управо зато, председник Вучић је предложио да следеће године један од београдских булевара, на стогодишњицу завршетка Великог рата, добије име по председнику Вилсону, као и обележје. Предлог председника Вучића значи да Србија више не заборавља пријатеље, да негује културу сећања и да се поноси историјом. Одавање почасти цару Николају и председнику Вилсону показује да Србија коначно учи лекције из прошлости и да не понавља грешке којих је посебно било последњих деценија. Зато је наша спољна политика коју данас води председник Вучић пре свега у интересу Србије. Политика која нас не свађа са светом, политика која нас води у европске интеграције, политика сарадње са свима и поштовање историјских веза. Зато је Србија коначно нашла своје поштовано место у међународној заједници и може да заштити своје интересе како бисмо увек били на прогресивној страни човечанства, како бисмо избегли разарања и жртве и заштитили своје националне интересе.

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Pedja
U Beogradu postoji Esad-pašina ulica, na Voždovcu.
dr Slobodan Devic
Sto se tice francuske pomoci tokom prvog svetskog rata, vazno je da se ne zaboravi da su nama od sredine rata a i posle rata pomagali iskljucivo francuski oficiri. Tokom rata Admiral Geprat (koji zamalo nije zavrsio na prekom sudu jer je poslao "francuske ladje" na ostrvo Lido da evakuise iznemoglu stpsku vojsku bez odobrenja "vrhovne komande") a tek posle rata i marsal Depre (koji s pocetka i nije bio bas blagonaklon prema Srbima). Depre je postao "pro-srpski" orijentisan tek posto je video srpsku pesadiju koja je bila brza od francuske konjice tokom proboja Solunskog fronta. Medjutim, i admiral i marsal imaju ulice u Beogradu, koje su sa pravom i zasluzili. Medjutim, mi smo se Srbi jako ogresili o jednu osobu koja je doslovce spasila i srpsku vojsku i srpsku drzavu u izgnanstvu. To je Albanac Esad-pasa Toptani, koji je odbio zahtev austrijskog cara da srusi Vezirov most, sto bi jamacno bio kraj srpske vojske i drzave. Taj covek zasluzuje barem ulicu, a po mom misljenju i spomenik ...
Ilic Momcilo
Mislio sam,ocigledno pogresno,da visoko obrazovani ljudi poput Vesica,znaju da se Srbija u I svetskom ratu nije borila za sebe vec za,prvo "bracu" Francuze i neku drugu "bracu" koji su nas poslali u samoubilacko ratovanje.Ima jedna, stvarno sitnica,a to je da su nam Francuzi poslali artiljerijsku i jos neku municiju neodgovarajuceg kalibra koja je u Srpskim fabrikama morala da se doradjuje.Izgleda da su neki "brisali" sa casova,kad se o tome ucilo.A gde su tek krupne stvari kad za ovakve "sitnice" ne znaju cak ni veliko Srbi.!? Cak i ako sam "slagao",a nisam,samo mi je deda pricao koji je prosao sve u tom ratu,od Albanije,Vrancuske,Soluna i svih konacnih borbi,"Politika" bi trebalo da objavi i ove istine.
Нада
Србија се није одужила ни војводи Петру Бојовићу. Подићи му споменик у парку код пијаце не може да исправи трагедију коју су му нанели ''ослободиоци'' Београда из другог рата.
Коста
Војска Србије треба да врати чин војовде. И то је део српске баштине. А и почасне униформе треба да буду нова врста старијих српских униформи које би у неку руку представљале конитнуитет, а не моду.
Петар М
Старе српске униформе су мода немачких генерала са краја 19. века. Историјски музеј има те податке.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.