Тра­гич­ни крај срп­ског Џем­са Ди­на

Кра­јем пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка Ми­лош Ми­ло­ше­вић до­шао је из Кња­жев­ца у Бе­о­град без би­ло ка­квог сна о филм­ској ка­ри­је­ри, а још ма­ње на­де да ће убр­зо обре­сти у дру­штву слав­них филм­ских глу­ма­ца и као рет­ко ко­ји Ср­бин ус­пе­ти да за­поч­не хо­ли­вуд­ску ка­ри­је­ру.

Са по­ро­ди­цом Ми­ло­ше­вић ста­ну­је на Чу­бу­ри, у Мак­си­ма Гор­ког број  6.  Иде у Пр­ву му­шку гим­на­зи­ју и 1960. упи­су­је екс­пе­ри­мен­тал­ну шко­лу глу­ме на Цр­ве­ном кр­сту, у кла­си Јо­ве Пут­ни­ка, у До­му кул­ту­ре „Бо­жи­дар Аџи­ја”. Смео и ку­ра­жан, са дру­го­ви­ма се оп­кла­дио да ће по­ста­ти дру­ги Џемс Дин.

Це­ла по­ро­ди­ца има­ла је ве­ли­ке ци­ље­ве. У по­ро­дич­ној исто­ри­ји Ми­ло­ше­ви­ћа за­бе­ле­же­но је да је Ми­ло­шев де­да, та­ко­ђе Ми­лош, био пред­сед­ник кња­же­вач­ке оп­шти­не. Де­да и пра­де­да Ан­та би­ли су вла­сни­ци чу­ве­не тр­го­вач­ке фир­ме „Ан­та Ми­ло­ше­вић и син”. Ми­ло­шев стриц Пре­драг био је ком­по­зи­тор и ди­рек­тор Бе­о­град­ске опе­ре, а Ми­ло­шев отац Бо­жи­дар сту­ди­рао је еко­но­ми­ју и му­зи­ку у Бе­чу, и био пр­ви се­кре­тар Удру­же­ња из­во­зни­ка Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је.

Кад су до­шли ко­му­ни­сти, Ми­ло­шев отац тр­пи мал­тре­ти­ра­ња, јер је на­вод­но са­ра­ђи­вао са оку­па­то­ром. Осу­ди­ли су га на три го­ди­не за­тво­ра као не­при­ја­те­ља на­ро­да и од­у­зе­ли му имо­ви­ну. Мај­ка Ју­ли­ја­на, ко­ја је упи­са­ла курс дак­ти­ло­гра­фи­је, са по­ро­ди­цом пре­ла­зи за Бе­о­град, а Ми­ло­ше­ва се­стра Зо­ри­ца, сли­кар­ка, уда­је се за сли­ка­ра Бру­на Ма­ска­ре­ли­ја, и да­нас жи­ви у Ри­му, где је и њен син ко­ји но­си то „по­ро­дич­но” име Ми­лош.

У Му­зе­ју ју­го­сло­вен­ске ки­но­те­ке, у Ко­сов­ској, до кра­ја ме­се­ца тра­је из­ло­жба „Се­ћа­ње на јед­ну мла­дост”, по­све­ће­на се­ћа­њу на Ми­ло­ша Ми­ло­ше­ви­ћа (1941-1966). Успо­ме­не на дру­же­ња са овим глум­цем за наш лист ево­ци­ра, Ми­ло­шев друг из мла­до­сти, прав­ник Ра­до­слав Ла­ле Ву­ја­ди­но­вић.

Би­ло је то до­ба ка­да еки­па из кра­ја за­јед­но иде на кли­за­ње на Таш, гле­да­ју фил­мо­ве и бокс ме­че­ве, по­се­ћу­је жу­ре­ве и осва­ја­ју ле­пе де­вој­ке. Пе­ри­од игран­ки у Бо­жи­дар­цу и на Ка­ле­мег­дан­ској те­ра­си, од­ла­за­ка у ле­ген­дар­ну ди­ско­те­ку Еури­ди­ка, до­ба ши­ми ци­пе­ла и зво­на­стих пан­та­ло­на.

‒ А Ми­лош зго­дан и па­ме­тан. За ње­га су дор­ћол­ске ле­по­ти­це го­во­ри­ле да је леп к’о смрт, са­вр­ше­но гра­ђен и из­у­зе­тан џен­тлмен. Бе­ху то го­ди­не ка­да је по­стао краљ „штаф­те” у Кнез Ми­ха­и­ло­вој ко­ја се без ње­га ни­је мо­гла за­ми­сли­ти. Јед­ну Но­ву го­ди­ну смо сла­ви­ли та­ко што смо гле­да­ли фил­мо­ве у би­о­ско­пу на Цр­ве­ном кр­сту. У по­ноћ је би­ла лу­три­ја и је­дан  наш друг осво­јио је пе­че­но пра­се. Пре­шли смо у ка­фа­ну „Та­бор” и лум­по­ва­ли до зо­ре. Бе­о­град је та­да био ма­ли, сви смо се зна­ли ‒ ка­же Ву­ја­ди­но­вић. Он је о Ми­ло­шу Ми­ло­ше­ви­ћу пи­сао и у сво­јој књи­зи „Кр­ста­ши, Чу­бур­ци”, с под­на­сло­вом „Ка­да су ле­ген­де би­ли са­мо мом­ци из кра­ја”. 

Ка­ко је у Бе­о­гра­ду у то вре­ме би­ло знат­но јеф­ти­ни­је сни­ма­ти фил­мо­ве не­го у Хо­ли­ву­ду, или би­ло где у Евро­пи, на­ша пре­сто­ни­ца је по­ста­ла филм­ска Ме­ка. У Ко­шут­ња­ку су по­че­ле да се сни­ма­ју ве­ли­ке ко­про­дук­ци­је. Јед­на од пр­вих би­ла је филм „Мар­ко По­ло” где је Ми­ло­ше­вић на ка­стин­гу иза­бран за ду­бле­ра Але­на Де­ло­на. Још се пре­при­ча­ва зго­да ка­ко је Де­лон имао кри­ве но­ге па су на пла­жи за ту свр­ху сни­ма­ли Ми­ло­ше­ве. Ка­ко је сни­ма­ње фил­ма пре­ки­ну­то је због фи­нан­сиј­ских про­бле­ма, наш глу­мац на Де­ло­нов по­зив од­ла­зи за Па­риз.

Ми­ло­ше­вић у Па­ри­зу пле­ни па­жњу же­на. За­љу­бљу­је се у Фран­сис Ка­но­вас ко­ја ка­сни­је узи­ма име На­та­ли и уда­је се за Але­на Де­ло­на, а Де­лон по­том Ми­ло­ша упо­зна­је са Син­ти­јом Бу­рон, са ко­јом Ми­ло­ше­вић 1964. од­ла­зи у Аме­ри­ку. Пар нај­пре жи­ви у Њу­јор­ку где овај мла­дић по­ха­ђа шко­лу „Se­ven Arst Stu­dio”. Узи­ма умет­нич­ко име Ми­лош Ми­лош. Сни­ма фил­мо­ве „Ру­си до­ла­зе, Ру­си до­ла­зе” Нор­ма­на Џу­и­со­на и „Ин­ку­бус” Ле­сли­ја Сти­вен­са.

Још јед­ну ле­по­ти­цу, ми­си­цу Бар­ба­ру Ен То­мас Ру­ни, су­пру­гу по­зна­тог глум­ца Ми­ки­ја Ру­ни­ја, Ми­лош Ми­ло­ше­вић упо­зна­је у ре­сто­ра­ну „Адри­а­тик” у Лос Ан­ђе­ле­су, ко­ји су др­жа­ли Гор­да­на Ко­ва­че­вић Ши­по­вац, Ми­ло­ше­ва дру­га­ри­ца из основ­не шко­ле из Кња­жев­ца и њен су­пруг фуд­ба­лер. То је ме­сто за оку­пља­ње умет­нич­ког кре­ма: На­та­ли Вуд, Ел­вис При­сли...

‒ Ми­ло­ше­вић и Бар­ба­ра по­чи­њу да се за­ба­вља­ју док је она још у про­це­су раз­во­да од Ми­ки­ја Ру­ни­ја. Ме­ђу­тим, њи­хо­ва ве­за окон­ча­ва се тра­гич­но. Ми­ло­ше­вић је про­на­ђен мр­тав по­ред Бар­ба­ре Ру­ни  30. ја­ну­а­ра 1966. у ку­па­ти­лу у ви­ли Ми­ки­ја Ру­и­ја у Лос Ан­ђе­ле­су. На пи­што­љу ни­је би­ло оти­са­ка. Кад је ње­го­во те­ло до­пре­мље­но у Бе­о­град, и са­хра­ње­но на Но­вом гро­бљу, ви­де­ло се да је  имао фрак­ту­ру ло­ба­ње и на­пр­слу кост на ру­ци. Сав је био у ра­на­ма и мо­дри­ца­ма, а у зва­нич­ном из­ве­шта­ју је пи­са­ло да је реч о уби­ству и са­мо­у­би­ству. У то ни­су по­ве­ро­ва­ли ни Ми­ло­ше­ва се­стра, као ни при­ја­те­љи, јер је био млад, же­љан жи­во­та ‒ ка­же наш са­го­вор­ник.

Екс­пер­ти­за у Бе­о­гра­ду по­ка­за­ла је да им је у ви­ски си­пан бар­би­ту­рат ко­ји их је ома­мио. У то до­ба Ру­ни се ле­чио на при­ват­ној кли­ни­ци и на­га­ђа­ло се да би му Бар­ба­ра у бра­ко­ра­звод­ној пар­ни­ци узе­ла ве­ли­ку су­му нов­ца. Исто та­ко, Ру­ни­јев син је ка­сни­је ре­као: „Ја не ве­ру­јем да је мо­ју мај­ку убио тај Ју­го­сло­вен”, под­се­ћа Ву­ја­ди­но­вић.

Сви они ко­ји су не­што зна­ли у афе­ри Ми­ло­ше­ве смр­ти убр­зо су не­ста­ли. Ми­ло­ше­ву су­пру­га Син­ти­ју уби­ли су се­дам го­ди­на по­сле Ми­ло­ше­ве смр­ти и на­ђе­на је уна­ка­же­на у ге­пе­ку ауто­мо­би­ла. Уби­јен је и де­тек­тив ко­ји је ра­дио на ра­све­тља­ва­њу овог слу­ча­ја.

Ми­ло­ше­вић, ко­ји је тек за­гри­зао свој аме­рич­ки сан, уби­јен је на по­чет­ку сни­ма­ња исто­риј­ског спек­та­кла „Пад Рим­ског цар­ства” Ен­то­ни­ја Ма­на, а у Бе­о­гра­ду су на­кон ње­го­вог уби­ства кре­ну­ле ку­ло­ар­ске при­че ка­ко је имао ве­зе са са кри­ми­на­лом, да је плеј­бој; реч­ју, лош мо­мак, чак и да је имао ин­це­сту­о­зну ве­зу са мај­ком...

‒ Био је све сем то­га. По­штен, га­лан­тан, ве­ли­ки друг. При­ја­те­љи­ма је слао по 2. 000 до­ла­ра ка­ко би им по­мо­гао. Дра­го ми је да се са­да ре­ди­те­љи ја­вља­ју с же­љом да сни­ме филм о Ми­ло­шу, мом­ку ко­ји је про­кр­чио се­би пут ван на­ших гра­ни­ца и на­жа­лост тра­гич­но за­вр­шио у сво­јој 25. го­ди­ни. Та­кви љу­ди не за­слу­жу­ју за­бо­рав ‒ ка­же Ву­ја­ди­но­вић, о мла­ди­ћу чи­ји је жи­вот вре­ме­ном пре­шао у ур­ба­ну ле­ген­ду.