Недеља, 28.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Об­ја­вљен за­бо­ра­вље­ни ро­ман Гро­зда­не Олу­јић

Реч је о де­лу „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, ко­ји је пет и по де­це­ни­ја че­као у рад­ном сто­лу књи­жев­ни­це, и ко­ји го­во­ри о де­ча­ку ко­ме је рат украо де­тињ­ство
Гро­зда­на Олу­јић (Фо­то СКЗ)

Из­гле­да да ни­ка­да ни­је ка­сно, чак ни за књи­ге ко­је не­где сто­је за­ту­ре­не и за­бо­ра­вље­не. Та­ко је бар у слу­ча­ју ше­стог ро­ма­на до­бит­ни­це НИН-ове на­гра­де Гро­зда­не Олу­јић „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, ко­ји је за­вр­шен и пре­ку­цан че­као тре­ну­так да бу­де об­ја­вљен, још од 1962. го­ди­не. Про­на­шао га је аутор­кин син проф. др Алек­сан­дар Ле­шић, про­фе­сор Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, а за штам­пу су га за­јед­но са њим при­ре­ди­ли Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић и Зо­ра­на Опа­чић, ко­ја је за ово из­да­ње у „Ко­лу”, „Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге”, на­пи­са­ла и пред­го­вор.

Слич­но се пре не­ко­ли­ко го­ди­на де­си­ло и са пр­вом вер­зи­јом чу­ве­ног ро­ма­на Хар­пер Ли „Уби­ти пти­цу ру­га­ли­цу”, ко­ји је под на­сло­вом „Иди по­ста­ви стра­жа­ра” (Ла­гу­на) про­на­ђен и об­ја­вљен у све­ту, и код нас, по­сле ви­ше де­це­ни­ја од на­стан­ка, али из са­свим дру­гих раз­ло­га. На­и­ме, из­да­вач је Хар­пер Ли пред­ло­жио да рад­њу пр­ве вер­зи­је ро­ма­на вра­ти у 1936. го­ди­ну, што је и глав­ну ју­на­ки­њу вра­ти­ло у вре­ме де­тињ­ства. У дру­гој вер­зи­ји, (ко­ја је об­ја­вље­на пр­ва), ра­сни про­блем ви­ђен је из пер­спек­ти­ве де­те­та, као што је и рат, у ро­ма­ну Гро­зда­не Олу­јић – „на­ше Хар­пер Ли”, ви­ђен из угла ри­ђег де­ча­ка од се­дам го­ди­на, ко­ји умно­го­ме под­се­ћа на њу са­му.

Ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, на­сло­ва ко­ји се сјај­но укла­па у на­шу сва­ко­дне­ви­цу, као да је ју­че на­пи­сан, го­во­ри, да­кле, о Дру­гом свет­ском ра­ту, о де­ча­ку чи­је је де­тињ­ство тај рат украо, али на на­чин ко­ји НОБ не при­ка­зу­је у ду­ху све­тлих иде­а­ла. Де­ча­ков брат Пе­тар, бли­зак ско­јев­ци­ма, у тре­нут­ку ка­да ви­ди обе­ше­них пе­де­сет ме­шта­на бач­ког Ка­ра­но­ва и то због јед­ног уби­је­ног Нем­ца, осе­ћа њи­хо­ве оп­ту­жу­ју­ће по­гле­де и из смр­ти, те по­ми­шља:

„Бу­да­ле! Па би­ло је об­ја­вље­но да ће за јед­ног не­мач­ког вој­ни­ка би­ти пла­ће­но са сто та­ла­ца, у нај­бо­љем слу­ча­ју са пе­де­сет. Пе­тар не­стр­пљи­во од­мах­ну гла­вом слу­ша­ју­ћи об­ја­шње­ња Цр­ног да је уби­ство Хан­са Ми­ле­ра мо­ра­ло да се до­го­ди. За­и­ста ни­че­му не во­ди!(...) Има­мо ли пра­ва да за јед­ног жр­тву­је­мо сто­ти­ну? – Пе­тар за­дрх­та. – У име ко­је по­бе­де је то до­зво­ље­но?”

Овај од­ло­мак из ро­ма­на „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, као ни ро­ман у це­ли­ни, ни­је до­че­као да бу­де цен­зу­ри­сан због јед­не ства­ри ко­ја је за ни­јан­су го­ра од цен­зу­ре. Гро­зда­на Олу­јић под­ле­гла је ауто­цен­зу­ри по­сле не­га­тив­них кри­ти­ка ње­ног ро­ма­на „Из­лет у не­бо”, ко­ји је на­пад­нут као бру­тал­но ци­ни­чан и ко­ји на не­до­пу­сти­во ру­жан на­чин при­ка­зу­је со­ци­ја­ли­стич­ку ствар­ност. Све то из­ре­че­но је по­сле успе­ха и на­гра­де са­ра­јев­ске „На­род­не про­свје­те”, као и на­гра­де за­гре­бач­ког „Те­ле­гра­фа” за још је­дан од ро­ма­на Гро­зда­не Олу­јић „Гла­сам за љу­бав”. Са јед­не стра­не, по ре­чи­ма Зо­ра­не Опа­чић, екра­ни­зо­ва­ње по­ме­ну­те књи­ге „Из­лет у не­бо”, као и ро­ма­на „Чуд­на де­вој­ка”, пре­во­ђе­ње ње­не про­зе у све­ту, ука­зи­ва­ло је на ле­пу књи­жев­ну ка­ри­је­ру Гро­зда­не Олу­јић ше­зде­се­тих го­ди­на, а са дру­ге, исти љу­ди ко­ји су ње­не при­по­ве­сти хва­ли­ли, исто­вре­ме­но су им упу­ћи­ва­ли оштре оце­не. Та­ко је ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, пи­сан од 1959. до 1962. го­ди­не, на­ста­јао у вре­ме оспо­ра­ва­ња „Из­ле­та у не­бо”.

„Бу­ду­ћи да се у ње­му сли­ка све­та из­но­ва не при­ка­зу­је из иде­о­ло­шког дис­кур­са, од­но­сно да се у ње­му не про­мо­ви­ше пар­ти­зан­ски по­крет – бар не у оној ме­ри ко­ја је по­жељ­на, од­но­сно ну­жна у вре­ме ка­да је ро­ман пи­сан – и да би, сход­но то­ме, ве­ро­ват­но био по­гре­шно про­ту­ма­чен, спи­са­те­љи­ца је, обес­хра­бре­на, `отрежњењем` књи­жев­не јав­но­сти, ко­је ће се `обавити до краја`, од­лу­чи­ла да га не об­ја­ви, па сто­га за­вр­ше­ни ру­ко­пис ни­је ни­ко­ме ни по­ка­зи­ва­ла”, при­ме­ти­ла је Зо­ра­на Опа­чић у пред­го­во­ру књи­зи, уз опа­ску да ро­ман ни­је ни­шта из­гу­био од аутен­тич­но­сти и мо­дер­но­сти при­по­ве­да­ња. По­сле пред­ста­вља­ња овог из­да­ња у Срп­ској књи­жев­ној за­дру­зи, мо­гла су се чу­ти и за­па­жа­ња да је ово мо­жда и нај­бо­ља књи­га Гро­зда­не Олу­јић.

Њен ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра” успе­шно во­ди не­ко­ли­ко то­ко­ва при­по­ве­сти. По­чев од пор­тре­та раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја по­ро­ди­це де­ча­ка Са­ше: де­де Лу­ке, со­лун­ца ко­ји ги­не на по­чет­ку ра­та за­то што го­ло­рук ју­ри­ша на Нем­це, оца Сте­ва­на ко­ји гу­би ауто­ри­тет и по­зи­ци­ју гла­ве по­ро­ди­це, али ипак ги­не ча­сно, мај­ке – рат­не хе­ро­и­не, ста­ри­јих де­ча­ко­вих бра­та и се­стре ко­ји у стра­шним окол­но­сти­ма са­зре­ва­ју као лич­но­сти, пре­ко рат­них не­прав­ди и ужа­са ле­ше­ва ко­је из Сла­во­ни­је до­но­си во­да, до мрач­не и апо­ка­лип­тич­не, али и по­ет­ске сли­ке де­ху­ма­ни­зо­ва­ног све­та. „На ру­жној, убо­га­ље­ној и ис­ка­са­пље­ној зе­мљи лу­дом ле­по­том бук­та­ли су са­мо ру­ме­ни цве­то­ви бре­скве, а хра­на по­ста­ја­ла све ску­пља од зла­та, од жи­во­та, ча­сти. Шта је то част? Хра­не ни­је би­ло”, пи­ше Гро­зда­на Олу­јић. По­сле све­га што је пре­жи­вео, де­чак на кра­ју ро­ма­на ка­же мај­ци да не­ма је­да­на­ест, већ да се осе­ћа као да има сто је­да­на­ест го­ди­на...

Мла­ди пар­ти­за­ни у овој ње­ној књи­зи, ко­ја је пет и по де­це­ни­ја ста­ја­ла у фи­о­ци рад­ног сто­ла, пред за­вр­ше­так ра­та у де­ли­ри­ју­му уз­ви­ку­ју: „На зе­мљи рај нас че­ка! Играј, играј, не­мој ста­ти”, као у не­кој ан­ти­у­то­пи­ји, док по­чет­на по­све­та за­пра­во су­жа­ва по­глед на ин­ди­ви­ду­ал­ни осе­ћај љу­ба­ви, „ко­ја је је­ди­на при­ли­ка за сре­ћу у вре­ме­ну у ко­јем је умет­ност жи­вље­ња на­да­све умет­ност да се пре­жи­ви”.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Što se mene tiče, mogao je i da ostane zaboravljen.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.