Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Хуманитарка без споменика

Диана Будисављевић која је из усташких логора спасила 12.600 дечака и девојчица још нема достојно обележје
Из логора на територији Хрватске прво је требало избавити децу (Фото: архива „Политике”)

Прошло је више од две године од одлуке Скупштине града да Диана Будисављевић, жена која за време највећих усташких прогона у Другом светском рату из чељусти смрти спасла око 13.000 малишана, добије јединствено обележје у престоници, а изгледа да се од слова на папиру није даље одмакло.

Поводом ове теме више пута смо контактирали надлежне институције, а у последњем одговору Секретаријата за културу стоји: „Тражи се најадекватнија локација за подизање споменика која би на најпримернији начин одговарала лику и делу Диане Будисављевић. У току су и радње које се односе на решавање питања финансирања израде и постављања споменика, као и свих осталих поступака који се тичу процедуре везане за постављање споменика”.

Остаје нада да ће се у што скорије време напокон одабрати „најадекватнија” локација и изнаћи новац за израду обележја.

Како су објаснили у главном одбору Удружења логораша и потомака „Јасеновац - Београд”, иницијатива да се обележи сећање на Диану Будисављевић траје већ неколико година.

– Наше Удружење је још 2005. покренуло поступак да се у Београду подигне споменик жртавама геноцида и заточеницима логора у такозваној Независној државни Хрватској и то упутило Скупштини града, али одговор који смо тада добили био је негативан и циничан. То нас није обесхарбрило. Наставили смо да шаљемо дописе. У децембру 2014. предали смо захтев да Диана Будисављевић, заслужна за спасавање хиљаде српске деце из злогласних логора треба да добије споменик – причају у Удружењу.

Учитељица живота
Да Диана Будисављевић добије споменик залаже се и Јасмина Митровић Марић.– Дугујемо јој више од споменика, дугујемо јој странице у уџбеницима историје. Она је учитељица живота свима нама. Када причамо о њој, причамо о херојини. Била ми је част да на челу Комисије донесем одлуку о подизању споменика и проследим је Градском већу. То није више у домену наше Комисије, већ на неким градским институцијама. Мислим да је проблем у новцу, али се искрено надам да ћемо успети да јој подигнемо споменик. Надам се да ће споменик промислити неко од савремених уметника, да ће обележје бити комуникативно са најмлађима и са свима нама који о Диани знамо мало или много, али свакако не довољно. О њој се снима филм, изашла је књига. Надам се да ће то православно тројство – књига, филм, споменик – заокружити наш дуг према њој – каже Митровић Марић.

Убрзо је стигао позитиван одговор градске Комисије за споменике и називе тргова и улица на челу са Јасмином Митровић Марић.

– То нам је пробудило наду да ће се овој жени српски народ напокон одужити на прави начин. Сачињена је комисија са предлозима где би требало то обележје да се нађе. Били су то Пионирски парк, Пионирски град, али смо ми сматрали да би можда најбоље решење био Ташмајдан и падина код „Последње шансе”. Наш предлог је био и да то не буде само Дианина биста, већ обележје у коме би се видела деца да се бар може наслутити њена мисија. На том састанку одржаном 2015. године договорено је и да се почне са утврђивањем какав би конкурс требало расписати за израду споменика. Докле се сад стигло, не знамо – кажу у поменутом удружењу.

Према постојећим подацима Диана је из логора Лобор-град, Горња Ријека, Стара Градишка, Млака, Јабланац, Уштица, Сисак... спасила 12.600 дечака и девојчица, већином српске националности и сместила их у прихватилишта и породице. Од тог броја, због последица тортуре у логорима је више од 3.000 умрло.

Орден за храброст

Диана (Обексер) Будисављевић рођена је 1891. године у Инсбруку, у Аустрији. Удала се за Јулија Будисављевића, професора хирургије и 1919. с њим преселила у Загреб. Припадали су високим загребачким круговима, што је највероватније, осим Дианиног порекла, утицало да их мимоиђе усташки бес.– „Акција Дијана Будисављевић” покренута је у Загребу у октобру 1941. године, а проистекла је из њене намере да упути новчану помоћ Српкињама и њиховој деци у логору Лобор-град. На томе се ипак није зауставила, већ је почела да развија мрежу сарадника. У јуну 1942. кренула је у извлачење деце која су после офанзиве на Козари депортована у логоре. У том раду прикључио јој се већи број сарадника, међу њима супруг и две ћерке – прича кустос историчар Јасмина Тутуновић Трифунов из Музеја жртава геноцида.Иако јој је глава била у торби (стан јој је претресао и Гестапо) успела је да преко својих бечких веза и познанстава са представницима немачког Рајха дође и до Андрије Артуковића, Еугена Кватерника, а од поглавника Павелића непосредно добије дозволу да у јуну 1942. из логора изведе децу.– Организовала је транспорт деце из логора, затим је радила на њиховом лечењу и збрињавању. „Акција” је трајала све до краја рата, када су у њен стан у мају 1945. ушли „представници” Министарства социјалне заштите из Загреба и однели картотеку у којој су се налазили сви подаци о деци.Тада су однета и четири албума са сликаме деце које је она фотографисала у логорима – каже Тутуновић Трифунов.На основу сачуваних делова картотеке, неки малишани су успели да сазнају одакле су и које им је порекло. Иза ње је остао и Дневник у коме је сведочила о страдању 23.000 девојчица и дечака са Козаре у усташким логорима.Српска православна црква постхумно ју је одликовала Орденом царице Милице, а Република Србија Златном медаљом за храброст.Остале су забележене њене речи: „Најлепши дар који сам у животу добила била је могућност да људе спасим од сигурне смрти”.Умрла је, заборављена, 1978. године у Инсбруку.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Svetlana
Diana Budisavljevic nije bila Srbkinja odakle vam taj podatak i bila je katolkinja.
Санда
Меморијални центар посвећен српским жртвама у двадесетом веку ,који је одавно морао да буде направљен, поред документовања страдања српског народа морао би да чува и сећање на не-Србе који су ,ризикујући своје животе ,спасавали Србе.Међу њима посебно место имала би и Диана Будисављевић.У том смислу пример би могао да буде Јад Вашем а опомена колико се касни Меморијални центар ракетирања Загреба 1991./1995.подигнут у спомен на седморо погинулих.
Vladislav Marjanovic
Zato spomenike imaju (ili su u planu) Rajko Mitic, car Nikolaj II, Stevan Nemanja, Zoran Djindjic i ko jos sve ne, jer se u medijima uvek iznova javljaju vesti o podizanju nekog spomenika. Naravno, najgore prolaze oni koji najvise zasluzuju da budu pamceni kroz vekove: oni koji su spasavali ljude, a ne oni koji su ih unistavali kako bi se domogli ili opstali na vlasti, ili koji su ih zabavljali.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.