Старији су важна карика друштва

– Уче­шће ста­ри­јих у дру­штву је бит­но и за­то што оно до­при­но­си ква­ли­те­ту њи­хо­вог жи­во­та и уоп­ште ду­жем жи­во­ту у бо­љем здра­вљу. Оно по­ве­ћа­ва и сте­пен ко­хе­зи­је у дру­штву и, ко­нач­но, ва­жно га је под­сти­ца­ти јер до­при­но­си оства­ри­ва­њу дру­штва за осо­бе свих ге­не­ра­ци­ја. Ин­те­гра­ци­ја при­пад­ни­ка тре­ћег до­ба је бит­на, јер су ста­ри­је осо­бе ина­че осе­тљи­ве на по­ја­ве као што су со­ци­јал­но ис­кљу­чи­ва­ње, мар­ги­на­ли­за­ци­ја и дис­кри­ми­на­ци­ја – ис­ти­че Са­та­ри­ће­ва и пред­ла­же вре­ме­шним гра­ђа­ни­ма да се оба­ве­зно укљу­че у про­гра­ме за ста­ри­је, број­не клу­бо­ве и удру­же­ња. 

– По­ен­та је да жи­ви­мо ква­ли­тет­но и да нам жи­вот бу­де ис­пу­њен, а не да жи­во­та­ри­мо 90 или 100 го­ди­на и да то бу­де то – уве­ра­ва Са­та­ри­ће­ва. 

Ка­ко све мо­же­мо под­сти­ца­ти уче­шће ста­ри­јих?

– При­зна­ва­њем до­при­но­са ко­је они да­ју, ка­ко сво­јим по­ро­ди­ца­ма, та­ко ло­кал­ним за­јед­ни­ца­ма и дру­штву у це­ли­ни, као и омо­гу­ћа­ва­њем лак­ших кон­та­ка­та ста­ри­јих са чла­но­ви­ма по­ро­ди­це ко­ја не жи­ви са њи­ма, укљу­чу­ју­ћи обу­ке за ко­ри­шће­ње ра­чу­на­ра или „скајп” ко­му­ни­ка­ци­је. Је­дан од на­чи­на је и по­ну­да ак­тив­но­сти у ло­кал­ној за­јед­ни­ци, ко­је су ба­зи­ра­не на гру­пи, укљу­чу­ју­ћи кре­а­тив­не, ре­кре­а­тив­не и дру­ге, а ко­је су у ве­зи са очу­ва­њем здра­вља и ис­хра­не – на­бра­ја Са­та­ри­ће­ва. 

До­бар на­чин за њи­хо­во уче­ство­ва­ње у дру­штву је и да оно под­сти­че и осна­жу­је оства­ри­ва­ње њи­хо­вих лич­них ин­те­ре­со­ва­ња и нео­ства­ре­них хо­би­ја. Ва­жно је и да за­јед­ни­ца обез­бе­ди про­стор за њи­хо­ву пар­ти­ци­па­ци­ју у до­но­ше­њу од­лу­ка ко­је их се ти­чу, и то на свим ни­во­и­ма, по­чев од по­ро­ди­це, ло­кал­не за­јед­ни­це, па до на­ци­о­нал­ног ни­воа. 

У „Ами­ти­ју” под­се­ћа­ју и да би ста­ри­ји­ма тре­ба­ло омо­гу­ћи­ти еко­ном­ску пар­ти­ци­па­ци­ју у пу­ној ме­ри, ка­ко оних са 50 и ви­ше го­ди­на ко­ји још ни­су оства­ри­ли пра­во на пен­зи­ју, та­ко и оних ко­ји су у пен­зи­ји, а и да­ље да­ју еко­ном­ски до­при­нос. 

– Је­дан од на­чи­на ка­ко мо­же­мо под­сти­ца­ти уче­шће ста­ри­јих је и обез­бе­ђи­ва­њем ин­фра­струк­ту­ре за њи­хо­во укљу­чи­ва­ње и уче­шће у дру­штву. У то се убра­ја­ју аде­кват­ни пре­воз, фи­зич­ка до­ступ­ност јав­них обје­ка­та и уста­но­ва, до­ступ­ност сред­ста­ва ко­му­ни­ка­ци­је, кул­тур­них и дру­гих са­др­жа­ја за њих... – ис­ти­че На­де­жда Са­та­рић.

Скрај­ну­ти становници Ази­је 

У Ази­ји су ста­ри­ји љу­ди скрај­ну­ти и жи­ве у ко­ли­ба­ма на обо­ду се­ла, по­себ­но у Бур­ми и Кам­бо­џи. Же­не су код њих у под­ре­ђе­ном по­ло­жа­ју јер ра­де на по­љи­ма, бри­ну о де­ци, му­же­ви­ма рат­ни­ци­ма... 

У тим дру­штви­ма же­не ра­де до ве­о­ма ду­бо­ке ста­ро­сти, ко­ја и ни­је та­ко ду­бо­ка за европ­ске стан­дар­де. У африч­ким се­ли­ма пак ста­ри­ји че­сто бо­лу­ју од ка­та­рак­те, али се та­мо ве­о­ма по­шту­ју љу­ди у го­ди­на­ма. Чак по­сто­је и ку­ће за му­дра­це. 

На све ове по­је­ди­но­сти ко­је је до­жи­ве­ла у не­ким од 120 др­жа­ва ко­је је по­се­ти­ла Со­ња Ла­па­та­нов, ба­ле­ри­на у пен­зи­ји, не­дав­но је под­се­ти­ла на три­би­ни „Ами­ти­ја” на те­му укљу­че­но­сти ста­ри­јих у дру­штву. Ка­за­ла је и да се су­сре­та­ла са љу­ди­ма ко­ји има­ју ста­тус кра­ља, а је­дан та­кав из др­жа­ве Бе­нин, ко­ји је имао че­ти­ри же­не, чак јој је по­ну­дио брак.