Жеље које нас покрећу

Знати шта неко жели је веома важно да бисмо разумели унутрашњи живот те особе, али и начин на који се понаша и живи. Много је лакше разумети зашто људи иду од нечега, него зашто људи иду ка нечему. Управо су потребе и жеље оно што људе покреће напред ка неким циљевима.

Можемо разликовати потребе од жеља, у односу на то колико су повезане са преживљавањем особе. Док су потребе оно без чијег задовољења није могуће преживети, жеље су оно без чијег задовољења је особи само непријатно. Када особа погрешно жељу прогласи за потребу, она постаје зависна од њеног испуњења јер верује да без ње не може преживети.

Животна енергија и шта кад је нема

По својој природи жеље су емоције. Док је већина филозофа која је размишљала о основним осећањима у њих убрајала жеље, савремена психологија по правилу жеље не убраја у такозване основне емоције. Ако пођемо од тога да је емоција оно што нас покреће (од латинског е, по и мовере, кренути), жеље су управо то јер нас покрећу ка нама важним циљевима.

Са жељама су повезана и друга осећања која из њих настају. На пример, када постигнемо важан циљ, остваримо жељу, тада осећамо задовољство. Ако нам је испуњена жеља веома важна тада задовољство постаје срећа. Ако смо сигурни да ће нам важна жеља ускоро бити испуњена тада осећамо радост.

На основу жеља настају и непријатна осећања. Ако нисмо у стању да остваримо оно што желимо тада осећамо осујећеност, незадовољство или фрустрацију. Ако смо у ситуацији у којој не можемо да остваримо ниједну жељу тада осећамо досаду и слично.

Како су наше жеље она енергија у нама која нас покреће напред, сплет свих жеља даје ону збирну енергију коју називамо животна енергија, елан, ентузијазам или либидо. Када особа закључи да никада неће моћи да оствари своје најважније жеље она постаје депресивна и жали се управо на недостатак животне енергије.

Све то указује колико су жеље важне у нечијем животу и колико је нечија способност да жели оно што може да оствари повезана са њеним животним задовољством. Међутим, немају сви људи исти однос према својим жељама: док су на једном крају спектра они којима њихове жеље нису важне, који имају мало жеља, на другом крају спектра су они којима су њихове жеље најважније и који незасито желе.

Спасоносна способност „нежељења“

Када људи живе у некој врсти сиромаштва јасно је да их спољашње околности спречавају да испуне своје жеље. Када би у тим околностима много желели, стално би се осећали фрустрирано и незадовољно. Зато развијају способности нежељења, сузбијања жеља и одузимања важности жељама. У таквим околностима скромност постаје друштвено цењена врлина.

Када људи живе у богатом друштву које им гарантује преживљавање и даје могућности испуњења различитих жеља, однос према жељама се мења и оне постају веома важне. Достизање личне среће, уживања и задовољства животом се намеће као колективна вредност. Рекламна индустрија ствара нове жеље које су све више одвојене од потреба, а све више повезане са друштвеним статусом. Слави се успех, а ужитак постаје смисао живота.

Нечији однос према сопственим и туђим жељама је најчешће научен у детињству. Веома често особа има такав однос према својим жељама какав су њени родитељи имали према њеним жељама у детињству. И овде постоји широки спектар, од родитеља који уче децу да не желе, да желе само оно што је веома оправдано, да дететове жеље нису важне, до оних на другом крају спектра којима је свака дечја жеља заповест коју морају испунити како би њихово дете било стално задовољно и имало срећно детињство.

Ни једна ни друга крајност нису добре, већ је добро имати равнотежу између вештине жељења и вештине нежељења. За одраслу особу је најбоље да има способност да нешто жели, да то оствари и ужива у остварењу, али и да има способност да издржи осујећеност жеље, да некада годинама стрпљиво чека на остварење удаљене жеље или да одустане од жеље коју не може остварити. Најбоље је када се оваква равнотежа научи у детињству.