У једној руци цртеж, у другој гитара

Велики филозоф Лудвиг Витгенштајн имао је незгодну нарав. Посебно је остала упамћена његова препирка са другим великим филозофом Карлом Попером. Жустра расправа потрајала је десетак минута, описана је у књизи „Витгенштајнов жарач” (Harper Collins, 2001), а одиграла се на Кембриџу 1946, наочиглед трећег великана Бертранда Расела и групе млађих колега. Све је почело озбиљним питањем постоје ли или не филозофски проблеми, а завршило се тако што је Витгенштајн, пре него ће љутито напустити просторију, своје аргументе поткрепио витлајући бесно жарачем. Бар тако кажу неки од оних који су томе присуствовали, док други тврде како жарач никада није ни био подигнут увис. Има и оних који се инцидента не сећају. А сви су посматрали исти догађај. Да је људска меморија опако варљива уверио се наш сликар Владимир Лалић (1983) у периоду живота када је болест покушала да га сломи и када је меморијски пробао да се ослони на друге, од чега је брзо одустао, схвативши „игру” описану с почетка текста.

Његова урођена изоштрена перцепција, животна и уметничка, и истрајавање на сопственој истини добиле су исходиште – престижно признање за сликарство „Prix Paul Louis Weiller”, које додељује француска Академија лепих уметности, а које носи име једног од њених славних чланова, уручено му је у главном граду Француске пре десет дана. Награду која му је додељена до сада није добио ниједан Србин, а разлог је његово целокупно досадашње стваралаштво. Лалићев раскошан цртачки таленат уочио је наш познати, у Паризу и свету признати сликар и академик Владимир Величковић, па је свог младог колегу 2013. одабрао као једног од троје лауреата за награду из свог фонда. И овога пута предлог је дошао са исте адресе.

– Посебан је и свечан доживљај наћи се испод куполе „Institute de France”, институције коју чине пет француских академија, која је стара четири века, где су се на екранима видели моји радови, где су прозвали моје име међу педесет добитника других награда, пошто је додела обједињена и дешава се једном годишње. Све се догађа у до детаља осмишљеној церемонији, упечатљивије не може бити – прича Лалић још увек под утиском недавних збивања.

Наш саговорник, који је диломирао на Факултету примењених уметности у Београду и специјализирао на Факултету ликовних уметности, такође у Београду, и који је имао двадесетак самосталних и учествовао на педесетак групних изложби, отишао је  у Француску још 2012. Тада је место асистента на факултету у Србији заменио позицијом слободног уметника у страној земљи који „у једној руци држи цртеже, а у другој гитару”. Имао је среће да га је у Паризу приметио један, па онда и други галериста, тако да су тамо уследиле изложбе и резиденцијални боравак. Будући да данас има атеље и у нашој и у француској престоници не чуди што ће крајем следеће године опет излагати у граду светлости.

Иако су цртеж (данас на њему има и боја) и готово суров примални приказ човека били и остали срж његовог бића, овај уметник је ове године био примећен не само због тог жанра, већ због колажа и акварела, па је добио специјално признање у Трсту на конкурсу за визуелну уметност „LYNX”, a летос је ушао у ужи круг и за француску награду из фонда Антоан Марен. Како је дошло до тога да крене да ради у тим техникама? Наиме, опорављајући се од већ поменуте болести, не одустајући од рада јер он за њега није био „терапија већ искључиво насушна потреба”, стварао је онолико колико је то било тада могуће.

– Бавио сам се малим колажима уместо цртежима великих формата. Секао сам породичне албуме, старе енциклопедије, трагајући за собом. Чиста интроспекција. Лични екстеријер посматрао сам као ентеријер, не дозвољавајући да моје маске постану поткожне. Баштинећи тему прошлости дошао сам до констатације да сваки човек из своје субјективне визуре посматра свет и да је велико питање постоји ли или не објективна стварност – објашњава Лалић додајући неколико реченица које се тичу интуиције, често у нама успаване или потиснуте.

– Извесно време моје руке линијом су градиле обрисе пресека људских глава које имају на једном истом месту одређену, недефинисану белину. Када сам после три месеца од настанка цртежа видео снимке магнетних резонанци самог себе схватио сам да сам управо себе приказивао, а да тога нисам био свестан. Физичко је у нераскидивој симбиози са менталним – додаје Лалић.

Како признаје, пошто не гарантује какав би био човек ако се не би бавио уметношћу, Лалић ће остати посвећен својим радовима, често спавајући у радном простору да би „оно што нацрта могао ујутро прво да види кад се пробуди уколико рад већ није сањао” и уживаће у „паковању” албума своје музичке групе „Организовани хаос”. Београдска публика моћи ће да га гледа и у Мадленијануму, у три различите представе под насловима: „Јадници”, „Љубавни напитак” и „Ребека”.