Повратак Кондолизе Рајс – тачка на бриселски дијалог

Када је с позиције државне секретарке САД Кондолиза Рајс поручила да „стабилности на Балкану нећемо допринети оклевањем”, говорећи о питању статуса такозваног Косова, неколико месеци после тога Приштина је 2008. једнострано прогласила независност.

Деценију касније, управо се пронела вест да ће Рајсова бити поново ангажована, овога пута као специјални изасланик америчког председника Доналда Трампа за Балкан, са задужењем да се укључи у дијалог Београда и Приштине и надзире овај процес, али и да потисне било какав утицај Русије.

Повратак 66. државне секретарке САД, и фактички десне руке Џорџа Буша Млађег у његовом другом председничком мандату, помиње се као могућност само неколико дана пошто је косовски премијер Рамуш Харадинај затражио да Вашингтон буде присутнији у преговорима који се под покровитељством Европске уније воде у Бриселу. Сличан позив не тако давно упутио је и председник привремених институција у Приштини Хашим Тачи, тврдећи да то „представља снажну гаранцију за предузимање корака и брзих одлука, правих, одрживих и функционалних”.

Да је укључење Кондолизе Рајс логична последица, уверен је и бивши дипломата Срећко Ђукић, који указује да су у седишту ЕУ разговори и до сада вођени тако што су теме сусрета претходно договаране и с америчким представником. „Сада долази финиш и неко треба да стави тачку, а ко би други него онај који је произвео косовску независност. Главна тема завршнице дијалога је постизање уговора о нормализацији односа. Из угла Запада, Косово је фактички независна територија, јер Приштина врши независну власт. А питања која се код нас помињу као предмет разговора, попут имовине и цркве, за њих су ствари две независне државе, као и свуда на простору бивше СФРЈ”, оцењује Ђукић за „Политику”.

Из Београда је, још када је Тачи поменуо веће ангажовање САД, стигао незваничан одговор да ће државни врх Србије у том случају захтевати да се у овај процес, укључи и Москва. О томе како ће и Србија имати помоћ тада је говорио и председник Александар Вучић. „Имаћемо и ми људе који ће нашу страну да помогну и то ће бити имена која нису мање значајна од тих која могу да доведу Албанци”, поручио је, између осталог, Вучић. На најновију вест о томе да би Кондолиза Рајс и САД могли да се активније укључе у бриселски дијалог, директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић поручио је да ће за такву одлуку бити потребна сагласност свих страна у овом процесу, поновивши да је „Европска унија наша адреса за разговоре”.

На овој адреси Харадинај је пре десетак дана приликом састанка са шефицом дипломатије Европске уније Федериком Могерини испоставио захтев за већим ангажовањем САД у поменутом дијалогу. Дипломатски извори више медија тада су пренели да је Могерини после ових речи наводно напустила сусрет, као и да је изненада због тога отказана заједничка конференција за новинаре Могеринијеве и Харадинаја.

Портпаролка ЕУ Маја Коцијанчич, а потом и шеф владе у Приштини демантовали су такве информације, мада су их пренели и медији у Београду, и на Косову, али и поједине европске медијске куће. „Мислим да су то тактички неспоразуми између Приштине и Брисела, јер Брисел не може да се одупре Америци. Вероватно је да ЕУ не гледа благонаклоно на то да САД буду главни покровитељ и да Брисел инсистира да буде у улози тог покровитеља. С друге стране, поставља се питање, ако сутра не буде постајала ЕУ, ко ће бити гарант онога што је договорено”, указује Срећко Ђукић.

Само неколико дана пре него што је почело да се говори о повратку Кондолизе Рајс на Балкан, у Приштини је боравио амерички конгресмен Елиот Енгел. Најавио је како ће се лично ангажовати да се САД „сигурно укључе”. „Сада имамо једну нову владу у Америци која нема још годину дана и која је решавала нека питања тамо. Али када се будем вратио настојаћу да радим на томе да Америка буде присутна на Балкану и на Косову”, рекао је Енгел. Поручио је и да „Косово још увек није у УН због проблема који су створили Србија и Русија” и додао како „није фер да Косово буде блокирано”.

Улогу Русије помињао је и косовски политички аналитичар и бивши функционер СФРЈ Азем Власи, који је оценио да је „премијер Харадинај требало да се обрати Американцима, а не Бриселу”. „Сада када Харадинај жели да се САД ангажују у преговорима у Бриселу, не треба сматрати немогућим да и Србија тражи учешће Русије у дијалогу. У тој ситуацији компликују се проблеми, а разговори у Бриселу треба да нормализују односе између Косова и Србије”, казао је Власи.

Срећко Ђукић каже да је и раније указивао да је последњи тренутак да Србија тражи укључење и Русије, али и Кине у дијалог Београда и Приштине. Подсећа и да се Москва већ укључивала у преговоре – пре, али и после бомбардовања Србије 1999. године. „Али потребно је да сада ту буде присутна и Кина. Важно је да се успостави било каква равнотежа у финалним разговорима”, закључује Ђукић.

Путину носила поруку о проглашењу независности Приштине

Говорећи од досадашњем ангажману Кондолизе Рајс, Срећко Ђукић истиче да је бивша државна секретарка САД, особа која сада у америчком естаблишменту вероватно најбоље познаје Исток, пре свега Русију. „То је њена главна специјалност. А чим познаје Исток, значи да и нас прекрасно зна. Требало би се сетити да је Рајсова 2007. била у Москви са задатком да обавести Владимира Путина како САД планирају проглашење независности Косова”, подсећа Ђукић. Каже да је најпре било планирано да Приштина још у лето 2007. прогласи самосталност. Након састанка председника Путина и Буша, то је ипак одложено, па су те године вођени јесењи разговори Београда и Приштине у Бечу.

После неуспеха, Приштина је у фебруару 2008. године прогласила независност. Ђукић указује да је у то време Кондолиза Рајс била велика заговорница такозване косовске независности. Подсећајући на ток преговора, Срећко Ђукић каже да смо 2012, када је у Србији мандат почела нова влада, имали шансу да начинимо „кам бек” и поништимо оно што је урадила претходна влада. „Ми не само да то нисмо поништили већ смо техничке преговоре подигли на политички ниво. И сада више нема одступнице. Направљени су међународни документи и сада владе могу да се мењају колико хоће, али се међународни споразуми мењају врло тешко и по великој цени”, указује Ђукић.