Петак, 17.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Такве је људе Панчево имало

Стеван Васић, трговац панчевачки (Фо­то књи­га „Стра­да­ње на­ци­о­нал­них бо­ра­ца”)

Пан­че­вац Сте­ван Ва­сић био је тр­го­вац, и то успе­шан. Под­јед­на­ко, во­лео је умет­ност и на сва­ко­ја­ке на­чи­не гле­дао да свој но­вац „упо­сли“ за јав­ни ин­те­рес. Иако је осни­вач пе­вач­ког дру­штва „Ве­нац“ и оде­ље­ња Гим­на­стич­ко дру­штво Удру­же­ња „Со­ко“, ко­је је тре­ба­ло да раз­ви­ја фи­зич­ко ве­жба­ње и здра­ве на­ви­ке код омла­ди­не, овај град га сла­бо пам­ти. Још ма­ње се по­ми­ње ње­гов ве­ли­ки пред­рат­ни ан­га­жман у На­род­ној од­бра­ни, због че­га је био на по­ду­жем спи­ску на­ци­о­нал­них бо­ра­ца, ко­је су ма­ђар­ске вла­сти хап­си­ле већ од пр­вих да­на Ве­ли­ког ра­та и сла­ле у ло­го­ре ин­тер­ни­ра­ца у Те­ми­шва­ру, Ва­цу и Се­ге­ди­ну.

Ва­сић је као и мно­ги ње­го­ви са­бор­ци из гра­да на Та­ми­шу за­вр­шио у зло­гла­сној твр­ђа­ви ру­мун­ског Ара­да.

Ку­ћа овог углед­ног гра­ђа­ни­на Пан­че­ва би­ла је по­ду­же под по­ли­циј­ском при­смо­тром. Чим је об­ја­вљен рат Ср­би­ји, већ 26. ју­ла 1914. го­ди­не за­вр­шио је Сте­ван у вој­ном за­тво­ру, а ода­тле по­сле не­ко­ли­ко да­на на­шао се и у спро­во­ду ин­тер­ни­ра­ца за Те­ми­швар. Ње­го­ве до­ју­че­ра­шње „до­бре” ком­ши­је, уз Ма­ђа­ре „ис­пра­ти­ле“ су кон­вој не­вољ­ни­ка пре­те­ћи уз­диг­ну­тим пе­сни­ца­ма, пљу­ју­ћи их и ба­ца­ју­ћи ка­ме­ни­це на њих. 

Ва­сић, ко­ји је из сво­је ку­ће као и мно­ги од ви­ђе­ни­јих Ср­ба из­ву­чен у ноћ­ном оде­лу, та­ко је и спро­ве­ден у за­твор, да би му „пред пут да­ли не­ка­кве кр­пе за обу­ћи. Ни­је био из­не­на­ђен по­на­ша­њем све­ти­не, му­ке су их све тек че­ка­ле”, бе­ле­жи у сво­јој књи­зи „Стра­да­ња на­ци­о­нал­них бо­ра­ца 1914–1918“ Урош Јо­ва­но­вић, ов­да­шњи хро­ни­чар и но­ви­нар по стру­ци.

„А кроз Те­ми­швар би­ло је пра­во чу­до што ни­су за­тр­па­ни ци­гла­ма са јед­не но­во­и­зи­да­не ку­ће, са­мо да ни­је би­ло со­ци­ја­ли­ста рад­ни­ка на згра­ди ко­ји су уз­ви­ки­ва­ли ’До­ле, рат’, па је та­ко паљ­ба ци­га­ла пре­ста­ла. Ипак, би­ло је раз­би­је­них гла­ва, кр­ви и оне­све­шће­них, ко­је су тек че­ка­ле пра­ве му­ке твр­ђа­ве вој­ног за­тво­ра у Ара­ду. Ту је Сте­ван там­но­вао шест не­де­ља, да би га пре­се­ли­ли у ци­вил­ни део у ком је би­ло мно­го го­ре. 

Ка­за­мат, а за­пра­во ло­гор утам­ни­че­них на­ци­о­нал­них бо­ра­ца, али и же­на, ста­рих и не­ду­жне де­це, био је оли­че­ње пат­ње. Од око 15.000 за­то­че­них сва­ки тре­ћи ни­је пре­жи­вео. Му­чи­ли их же­ђу, ту­кли до смр­ти... Ло­гор је пре све­га био на­ме­њен Ср­би­ма прог­на­ним са про­сто­ра та­да­шње аустро­у­гар­ске про­вин­ци­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, за­тим из Кра­ље­ви­не Ср­би­је… У очај­ним усло­ви­ма, из­глад­њи­ва­ни, ин­тер­нир­ци су ма­сов­но по­бо­ле­ва­ли од пе­га­вог ти­фу­са и ту­бер­ку­ло­зе. Днев­но је уми­ра­ло на де­се­ти­не му­че­ни­ка… Са­би­ја­ни у под­зем­ним ме­мљи­вим ход­ни­ци­ма без днев­не све­тло­сти, гу­ши­ли су се у не­из­др­жи­вом смра­ду уми­ру­ћих те­ла и ме­мли, а зи­ми су др­жа­ни у ле­де­ним про­сто­ри­ја­ма, на бе­тон­ском по­ду, од че­га су им се смр­за­ва­ле ру­ке и но­ге. Мно­ги, на­ро­чи­то де­ца, обо­га­ље­ни су, јер су им про­мр­зли удо­ви мо­ра­ли би­ти ам­пу­ти­ра­ни.

И ни­је Ма­ђа­ри­ма сме­та­ло што је Ва­сић из­мо­жден, већ га по­сле ова­ко из­др­жа­ног за­тво­ра од 75 да­на, на­ру­ше­ног здра­вља узи­ма­ју у вој­ску, по­што ни­је би­ло до­ка­за за дру­гу осу­ду. Та­ко сти­же у Се­ге­дин. Као вој­ник оста­ло је упам­ће­но, а Јо­ва­но­вић бе­ле­жи, бу­нио је Ср­бе вој­ни­ке, да се пре­да­ју не­при­ја­те­љу, „јер се за Ма­ђа­ре не тре­ба бо­ри­ти” и у та­квом рас­по­ло­же­њу до­че­као је рас­пад аустро­у­гар­ске вој­ске, ка­да на­пу­шта ка­сар­ну. Али ни то ни­је мо­гло да про­ђе тек та­ко и не­при­ме­ће­но. На­и­ме, Ва­сић је сам „за­пле­нио” не­ка при­ват­на ко­ла и са раз­ви­је­ним срп­ским бар­ја­ком ушао у Пан­че­во.

Од­мах сту­па у На­род­но ве­ће, ко­је је по­ма­га­ло да се уве­ду ред и без­бед­ност. Био је и ви­ђе­ни члан На­род­не стран­ке Ја­ше То­ми­ћа, а уче­ству­је и у свим ак­ци­ја­ма ху­ма­них и до­бро­твор­них дру­шта­ва, као и ње­го­ва су­пру­га Ауре­ли­ја, ко­ја је за вре­ме ин­тер­на­ци­је сво­га му­жа при­кри­ва­ла ко­ре­спон­ден­ци­ју са Ср­би­јом и сли­ке кра­ља Пе­тра, као и „из­ве­сне ком­про­ми­ту­ју­ће хар­ти­је и књи­ге ис­под ка­за­на у ко­јем се прао веш”. За то је и она та­ко­ђе ис­па­шта­ла. „По­ли­ци­ја ју је ухва­ти­ла и у ов­да­шњем за­тво­ру до­би­ла је ви­ше ба­ти­на не­го по­је­дин­ци у ин­тер­на­ци­ји. Ипак, ни­је про­ка­за­ла ка­ко је пи­сма са­кри­ла!”, за­вр­ша­ва хро­ни­чар при­чу о хра­брим су­пру­жни­ци­ма Ва­си­ћи­ма.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.