Клубови место сусрета старих и младих

И со­ци­о­лог Рад­ми­ла Уро­ше­вић, ко­ор­ди­на­тор­ка Во­лон­тер­ског сер­ви­са Зве­зда­ра и шеф од­се­ка за со­ци­јал­ну за­шти­ту бе­о­град­ске оп­шти­не Зве­зда­ра, сма­тра да ре­ше­ње за ста­ри­ју по­пу­ла­ци­ју ни­је у њи­хо­вом из­ме­шта­њу у из­дво­је­не про­сто­ре, јер ће се ти­ме са­мо још ви­ше про­ду­би­ти јаз ме­ђу ге­не­ра­ци­ја­ма. 

– Не­дав­но сам пред сту­ден­ти­ма Ар­хи­тек­тон­ског фа­кул­те­та го­во­ри­ла о по­тре­ба­ма се­ни­о­ра, ко­ји за њих про­јек­ту­ју отво­ре­не про­сто­ре за дру­же­ње, као што су днев­ни бо­рав­ци, клу­бо­ви, до­мо­ви... Про­блем је што ти про­сто­ри ни­су, а тре­ба­ло би да бу­ду, ва­ља­на ме­ста за дру­же­ње. У њих би тре­ба­ло да до­ла­зе све ге­не­ра­ци­је, не са­мо при­пад­ни­ци тре­ћег до­ба. Ако ни­је та­ко, он­да сма­трам да је по сре­ди ге­то­и­за­ци­ја ста­ри­јих, што зна­чи да су се­ни­о­ри ге­не­ра­циј­ски осу­ђе­ни са­мо на при­пад­ни­ке сво­је гру­пе. Код нас је та­ква си­ту­а­ци­ја – ис­ти­че Рад­ми­ла Уро­ше­вић и под­се­ћа да је упра­во кон­цепт Во­лон­тер­ског сер­ви­са Зве­зда­ра ме­ђу­ге­не­ра­циј­ски, као и да су ње­го­ви во­лон­те­ри при­пад­ни­ци свих ге­не­ра­ци­ја. 

– Ка­да се мла­ди укр­сте са ста­ри­ји­ма, он­да то бу­де од ко­ри­сти сви­ма јер је сам жи­вот ин­клу­зи­ја. Та­кви про­јек­ти, по­пут оних у Хо­лан­ди­ји или Шпа­ни­ји, о ме­ђу­ге­не­ра­циј­ском су­жи­во­ту, да­ју за­и­ста сјај­не ре­зул­та­те и од­лич­но функ­ци­о­ни­шу, али код нас на­жа­лост ни­су одр­жи­ви. Не­ма их, јер је на дру­га­чи­ји на­чин по­ста­вљен кон­цепт со­ци­јал­ног ста­но­ва­ња – на­по­ми­ње со­ци­о­лог и под­се­ћа на то да иако мо­жда не­ма усло­ва за ре­а­ли­за­ци­ју та­квих за­ми­сли, ем­па­ти­ја ни­шта не ко­шта.

– Са са­о­се­ћа­њем се чо­век не ра­ђа, оно се не­гу­је. Ипак у дру­штву тре­ба да по­сто­ји до­вољ­но при­ли­ка и про­гра­ма ко­ји ће да спо­је раз­ли­чи­те ге­не­ра­ци­је. Во­лон­тер­ски сер­вис Зве­зда­ра је­дан је од та­квих про­гра­ма код нас – уве­ра­ва Уро­ше­ви­ће­ва.

При­су­ство мла­дих на­чи­ни­ло је од „Ху­ма­ни­та­са” је­дан од нај­леп­ших и нај­то­пли­јих до­мо­ва у ко­ме би сва­ко ко­јем је та­ква бри­га по­треб­на по­же­лео да бо­ра­ви. 

Ње­го­ви во­лон­тер­ски са­рад­ни­ци (аран­жман се од­но­си са­мо на уз­раст од 18 до 25 го­ди­на) та­ко­ђе су за­до­вољ­ни, а не­рет­ко и из­не­на­ђе­ни от­кри­ћем ка­ко ста­ри­ји љу­ди мо­гу да бу­ду до­бри ком­па­њо­ни. Уме­ју и они да се ша­ле, а од њих се исто та­ко мо­гу чу­ти ин­те­ре­сант­не при­че из њи­хо­вих ду­гих жи­во­та. 

Мо­дел ра­да са ста­ри­ји­ма у овом хо­ланд­ском гра­ду пре­у­зет је у ме­ђу­вре­ме­ну, тач­ни­је у прет­ход­не три го­ди­не, у ис­тој или слич­ној ва­ри­јан­ти, и у дру­гим гра­до­ви­ма. У Хел­син­ки­ју се за три апарт­ма­на у до­му пен­зи­о­не­ра „Ру­долф” при­ја­ви­ло 312 ин­те­ре­се­на­та, а по­ну­да је об­ја­вље­на пре­ко мре­же „Феј­сбук”. Бо­ра­вак са­мо тро­је мла­дих но­вај­ли­ја под истим кро­вом са 134 ста­ро­се­де­о­ца учи­нио је да су се већ по­сле не­ко­ли­ко ме­се­ци осе­ти­ле про­ме­не на­бо­ље. Осе­ћај уса­мље­но­сти ме­ђу се­ни­о­ри­ма био је знат­но осла­бљен. Уоче­на је и бо­ља ко­му­ни­ка­ци­ја ме­ђу ста­на­ри­ма, а за сво­је мла­де ком­ши­је они су на­ве­ли да их осе­ћа­ју као сво­је вр­шња­ке и да ни­су ни зна­ли да има­ју то­ли­ко то­га за­јед­нич­ког. 

У Ср­би­ји жи­ви око 1.362.000 осо­ба ста­ри­јих од 65 го­ди­на и има око 1,7 ми­ли­о­на пен­зи­о­не­ра. Тре­нут­но ра­ди 41 др­жав­ни дом за ста­ре са 8.960 ко­ри­сни­ка и има око 160 ли­цен­ци­ра­них при­ват­них ку­ћа за „тре­ће до­ба” у ко­ји­ма мо­же да бу­де сме­ште­но око 6.700 осо­ба. Ове уста­но­ве со­ци­јал­не за­шти­те су без­бед­не за жи­вот, али је про­блем што има и оних до­мо­ва, и то нај­ви­ше у Бе­о­гра­ду, ко­ји не ис­пу­ња­ва­ју усло­ве и за­кон­ске про­пи­се за рад. Но­ви­на је то да би већ по­чет­ком на­ред­не  го­ди­не др­жа­ва мо­гла да поч­не да суб­вен­ци­о­ни­ше бо­ра­вак ста­ри­јих и угро­же­них у при­ват­ним до­мо­ви­ма.