Признање за све који су се икада ухватили у коло

Необично смо поносни јер је ово тек други елемент, после славе, који је уписан на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, каже Владимир Декић, директор ансамбла „Коло”, у разговору за Политику поводом вести да је српска традиционална народна игра коло јуче уписана на поменуту Унескову листу.

– На овој номинацији радили смо почетком прошле године, пажљиво пратили све елиминационе кругове Унеска, а потом и ушли у завршну фазу одлуке Међувладиног комитета за очување нематеријалног културног наслеђа, а све време је било неизвесно и узбудљиво. Свесни смо значаја који овај успех доноси не само нама предлагачима, већ и целој држави, јер ово је успех свих оних који су се икада ухватили у коло и заиграли, свих који свирају, али и са поносом гледају сценску презентацију, едукацију и ширење елемента, како на аматерском нивоу, тако и у образовном систему – додаје Декић.

Како је уопште дошло до реализације ове идеје?

Позив Центра за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју је уследио после успостављања сарадње са Факултетом музичке уметности и Центром за истраживање и очување традиционалне игре у Србији. После прве, неуспешне номинације, позвани смо да урадимо део апликације који би требало да докаже да елемент који се номинује и даље живи у пракси, и то кроз филм и фото-прилоге. Како је ансамбл „Коло” већ препознат као стабилан, иновативан и професионалан партнер, ово је била само потврда како тога тако и међусекторске сарадње, као и јавног и цивилног друштва. Ово је успех свих поменутих предлагача и сјајан пример добре праксе. Ми смо продуцирали филм „Коло – традиционална игра у Србији”, који је режирао наш стални сарадник Никола Љуца. Већ после прве руке монтаже нам је било јасно да смо урадили сјајан посао, поготово што претходна номинација није прошла управо због тог дела апликације.

Шта то значи за ансамбл „Коло” и уопште за Србију?

Значи нам изузетно много, јер смо се позиционирали као релевантан, незаобилазан и сигуран партнер за много више од онога што је наша основна делатност, а то је очување и представљање уметности народне игре, песме и музике. После овогодишњег првог Етно-самита који смо у целини осмислили, организовали и реализовали у Београду, а који је окупио на једном месту теоретичаре, научнике и практичаре наше уметности, што је било револуционарно, па потом и са овом сарадњом на изради номинације, успоставили смо нове стандарде. Препознати смо сада на светском нивоу као институција која може да помера границе. За нашу државу, али и друштво, ово је изузетно важан догађај који нас представља у позитивном светлу међународној заједници, како стручној тако и општој, који подиже ниво озбиљности приступа заштити наслеђа и указује да смо на добром путу да културу вратимо на место које јој припада, првенствено код нас.

Шта је било посебно занимљиво из богате историје „Кола” људима који су доносили ову одлуку?

То је много мање утицало, ако је и уопште, на одлуку комитета. Оно што смо ми данас и овде, на прагу 70. рођендана, пресудило је и то нас мотивише да идемо даље и савремени приступ традицији храбро примењујемо. Без храбрости нема уметности. Ову годину завршавамо са изузетним резултатима и у фуриозном темпу. Отворили смо сезону у Будимпешти, реализовали изузетно компликован и захтеван Етно-самит који је одјекнуо у целом свету, јер и даље добијамо похвале не само учесника, већ и целе стручне јавности која се интересује за наредно издање, а сада и успешно уписан елемент при Унеску указују на то да на прави начин улазимо у годину у којој обележавамо велику годишњицу.

Поред свих успеха остајемо и даље, после 70 година, неуспешни у једној ствари – да решимо проблем простора. Сигуран сам да смо показали да можемо, умемо и хоћемо да учествујемо у стварању значајних културних садржаја, само нам недостаје подршка да то убудуће радимо у свом простору, на својој адреси и испод свог крова над главом. У простору који не би требало да буде само наш радни, већ и простор за представљање уметности народне игре, песме и музике. То нисмо само ми заслужили, већ и сви они који негују, шире и поштују елемент који смо успешно заштитили при Унеску, дакле наша публика.