Примају плату, а стекли услове за пензију

И по­ред ис­пу­ње­ња оба усло­ва за пен­зи­ју, ово дво­је струч­ња­ка и да­ље ре­дов­но за­ра­ђу­ју пла­ту упр­кос то­ме што су уве­ли­ко зре­ли за пен­зи­ју. Да ко­мот­но на­ста­ве да ра­де омо­гу­ћи­ла им је др­жа­ва, по­зи­ва­ју­ћи се на за­ко­не о ви­со­ком обра­зо­ва­њу и о ра­ду. То зна­чи да се ови „рад­ни­ци” ипак ни­су оглу­ши­ли о про­пи­се, и по­ред то­га што је у од­ре­ђе­ним де­ло­ви­ма стрикт­но на­зна­че­но да му­шкар­ци­ма и же­на­ма, од­мах по­сле 65. ро­ђен­да­на (од 2018. за же­не ва­жи услов 62 го­ди­не жи­во­та), ауто­мат­ски пре­ста­је рад­ни од­нос, и то без об­зи­ра на то да ли се њи­ма та­ква од­лу­ка до­па­да или не.

На ко­ји је на­чин де­фи­ни­са­но да за­по­сле­ни, уве­ли­ко спрем­ни за пен­зи­ју, мо­гу да на­ста­ве да ра­де, без пре­ки­да рад­ног од­но­са?

– За­кон о ра­ду про­пи­су­је да по­сло­да­вац мо­же да от­ка­же уго­вор о ра­ду за­по­сле­ном ко­ји на­вр­ши 65 го­ди­на и нај­ма­ње 15 го­ди­на ста­жа оси­гу­ра­ња, али по­сло­да­вац и за­по­сле­ни мо­гу да се спо­ра­зу­ме­ју да за­по­сле­ни на­ста­ви да ра­ди по­сле сти­ца­ња тих усло­ва. За­по­сле­ном ко­ји ис­пу­ња­ва усло­ве за оства­ри­ва­ње пра­ва на ста­ро­сну пен­зи­ју, а не­ма на­вр­ше­них 65 го­ди­на и нај­ма­ње 15 го­ди­на ста­жа, по­сло­да­вац не мо­же по овом осно­ву да от­ка­же уго­вор о ра­ду. То зна­чи да за­по­сле­ни од­лу­чу­је да ли ће на­ста­ви­ти да ра­ди или ће оства­ри­ти пра­во на пен­зи­ју – пре­ци­зи­ра­ју у Ми­ни­стар­ству ра­да и под­се­ћа­ју да је За­кон о ра­ду оп­шти про­пис о ра­ду ко­ји се при­ме­њу­је на за­по­сле­не ко­ји ра­де на те­ри­то­ри­ји Ср­би­је, код до­ма­ћег или стра­ног прав­ног, од­но­сно фи­зич­ког ли­ца, као и на за­по­сле­не ко­ји су упу­ће­ни на рад у ино­стран­ство од стра­не по­сло­дав­ца ако за­ко­ном ни­је друк­чи­је од­ре­ђе­но. За­кон о ра­ду се при­ме­њу­је и на за­по­сле­не у др­жав­ним ор­га­ни­ма, ор­га­ни­ма те­ри­то­ри­јал­не ауто­но­ми­је и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве и јав­ним слу­жба­ма, ако за­ко­ном ни­је друк­чи­је од­ре­ђе­но. 

– На ову гру­пу за­по­сле­них при­ме­њу­ју се по­себ­ни за­ко­ни, а За­кон о ра­ду суп­си­ди­јар­но. Про­пи­си ко­ји се при­ме­њу­ју на за­по­сле­не у здрав­стве­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма и уста­но­ва­ма у обла­сти обра­зо­ва­ња су у над­ле­жно­сти Ми­ни­стар­ства здра­вља и Ми­ни­стар­ства про­све­те – под­се­ћа­ју у Ми­ни­стар­ству ра­да. 

То је раз­лог због ко­јег се не­рет­ко до­га­ђа да се на ме­сту ди­рек­то­ра не­ке кли­ни­ке, на­уч­ног ин­сти­ту­та, уни­вер­зи­тет­ског про­фе­со­ра на­ла­зи осо­ба ко­ја „га­зи” сед­му де­це­ни­ју жи­во­та. 

У Ми­ни­стар­ству про­све­те об­ја­шња­ва­ју да уко­ли­ко по­сто­ји по­тре­ба за на­став­ком ра­да, на­став­ни­ку у зва­њу ре­дов­ног про­фе­со­ра ко­ји је сте­као услов за ста­ро­сну пен­зи­ју мо­же се про­ду­жи­ти рад­ни од­нос уго­во­ром са ви­со­ко­школ­ском уста­но­вом на од­ре­ђе­но вре­ме до две го­ди­не, уз мо­гућ­ност до­дат­них про­ду­же­ња, а нај­ду­же до кра­ја школ­ске го­ди­не у ко­јој на­вр­ша­ва 70 го­ди­на. 

– Тај на­став­ник мо­ра да има и нај­ма­ње 20 го­ди­на рад­ног ис­ку­ства у ви­со­ком обра­зо­ва­њу и да је на­кон сти­ца­ња зва­ња ре­дов­ног про­фе­со­ра оства­рио ре­зул­та­те у на­уч­ном ра­ду, од­но­сно у умет­нич­ком ства­ра­ла­штву и у раз­во­ју на­уч­но-на­став­ног под­млат­ка на фа­кул­те­ту. На­ци­о­нал­ни са­вет за ви­со­ко обра­зо­ва­ње утвр­ђу­је бли­же кри­те­ри­ју­ме за за­кљу­че­ње уго­во­ра о ра­ду на­кон 65. го­ди­не, а ви­со­ко­школ­ска уста­но­ва, од­но­сно уни­вер­зи­тет, мо­же ста­ту­том да про­пи­ше и до­дат­не кри­те­ри­ју­ме – на­по­ми­њу у Ми­ни­стар­ству про­све­те. Ова­ква пра­ви­ла по­сто­је и у обла­сти здрав­ства, али Ми­ни­стар­ство здра­вља ни­је бла­го­вре­ме­но од­го­во­ри­ло на пи­та­ње на­ше ре­дак­ци­је.  

И по­сло­дав­ци­ма је та­ко­ђе да­та мо­гућ­ност да про­ду­же уго­во­ре о ра­ду они­ма за ко­је сма­тра­ју да су им нео­п­ход­ни. Уго­вор о ра­ду ипак нај­че­шће про­ду­жу­ју они ко­ји су са­ми се­би га­зде, али се прак­са чу­ва­ња рад­не сна­ге и по­сле ње­ног „ис­те­ка ро­ка” у Ср­би­ји не до­га­ђа то­ли­ко че­сто.  

У Ре­пу­блич­ком ин­спек­то­ра­ту за рад не­зва­нич­но са­зна­је­мо да им се жа­ле са­мо они рад­ни­ци ко­ји су от­ка­зе до­би­ја­ли на­кон што су ис­пу­ни­ли је­дан услов за пен­зи­ју, али ни та­квих не­ма пре­ви­ше. И они под­се­ћа­ју да др­жав­ни слу­жбе­ни­ци по си­ли за­ко­на чим на­пу­не 65 го­ди­на од­ла­зе у пен­зи­ју, док у при­ват­ном сек­то­ру не­ма огра­ни­че­ња у по­гле­ду ра­да, па по­сло­да­вац и за­по­сле­ни мо­гу и дру­га­чи­је да се до­го­во­ре. 

– Ако му рад­ник ви­ше ни­је по­тре­бан, по­сло­да­вац мо­же да му на­пи­ше ре­ше­ње о пре­стан­ку рад­ног од­но­са. Та­ква од­лу­ка је ко­нач­на. Ипак, уко­ли­ко же­ли да га за­др­жи на ста­ром рад­ном ме­сту, он мо­же да му по­ну­ди спо­ра­зум у ко­јем мо­ра ја­сно да пре­ци­зи­ра до ког се да­ту­ма рад­ни век про­ду­жа­ва. Ако то од­го­ва­ра и по­сло­дав­цу и у ин­те­ре­су је за­по­сле­ног, он мо­же да на­ста­ви да ра­ди на тај на­чин и до кра­ја жи­во­та. Та­квих слу­ча­је­ва у прак­си ипак има ве­о­ма ма­ло – об­ја­шња­ва­ју не­зва­нич­но у ин­спек­ци­ји ра­да, и ис­ти­чу да при­ват­ни по­сло­да­вац мо­же да пре­ци­зи­ра огра­ни­че­ња о ра­ду у сво­јим ин­тер­ним ак­ти­ма фир­ме или ко­лек­тив­ним уго­во­ром о ра­ду.

– У ста­ту­ту фир­ме мо­гу да се по­ста­ве огра­ни­че­ња у по­гле­ду го­ди­на жи­во­та за­по­сле­ног па та­ко, ре­ци­мо, мо­же да се на­зна­чи да у управ­ном од­бо­ру мо­гу да се­де љу­ди ста­ри­ји од 65. Мо­гу да по­сто­је и огра­ни­че­ња у ра­ду ме­на­џер­ског ка­дра. Све та­кве од­лу­ке по­ста­ју оба­ве­зу­ју­ће. Али, оп­шти ре­жим где се при­ме­њу­је За­кон о ра­ду по­твр­ђу­је да у при­ват­ном сек­то­ру не­ма огра­ни­че­ња у по­гле­ду ра­да, то јест да сва­ки за­по­сле­ни мо­же да ра­ди до­кле год то по­сло­дав­цу од­го­ва­ра – на­по­ми­њу над­ле­жни. 

До 2032. из­јед­на­ча­ва­ње усло­ва за же­не и му­шкар­це 

Пре­ма За­ко­ну о ПИО ко­ји се при­ме­њу­је од 1. ја­ну­а­ра 2015. го­ди­не, про­пи­са­но је да се услов за ста­ро­сну пен­зи­ју за же­не оси­гу­ра­ни­ке сук­це­сив­но по­ди­же сва­ке ка­лен­дар­ске го­ди­не за по шест ме­се­ци. Го­ди­не жи­во­та као услов за оси­гу­ра­ни­ке же­не уве­ћа­ва­ће се до 2032. го­ди­не ка­да ће усло­ви за же­не и му­шкар­це би­ти из­јед­на­че­ни – 65 го­ди­на жи­во­та и нај­ма­ње 15 го­ди­на ста­жа оси­гу­ра­ња. У Фон­ду ПИО пре­ци­зи­ра­ју да се усло­ви за пре­вре­ме­ну ста­ро­сну пен­зи­ју по­ди­жу до 2024, ка­да ће та­ко­ђе би­ти из­јед­на­че­ни за же­не и му­шкар­це – 60 го­ди­на жи­во­та и 40 го­ди­на ста­жа оси­гу­ра­ња. Од 1. ја­ну­а­ра 2018. го­ди­не услов за ста­ро­сну пен­зи­ју за же­не би­ће 62 го­ди­не и нај­ма­ње 15 го­ди­на ста­жа, а за му­шкар­це 65 го­ди­на и нај­ма­ње 15 го­ди­на ста­жа.