Бес и љутња воде до превремене смрти

На­уч­ни­ци Уни­вер­зи­те­та у Ајо­ви утвр­ди­ли су да љу­ди ко­ји су увек љу­ти и бе­сни на дру­ге уми­ру ра­ни­је и ви­ше обо­ле­ва­ју од ра­зних бо­ле­сти у од­но­су на оне ко­ји су сми­ре­ни и по­зи­тив­но гле­да­ју на жи­вот. Сту­ди­ја је по­ка­за­ла да му­шкар­ци из­ме­ђу 20 и 40 го­ди­на, ко­ји не зна­ју да кон­тро­ли­шу бес, има­ју је­дан и по пут ве­ћу шан­су да умру 35 го­ди­на ра­ни­је од оних вр­шња­ка ко­ји су сми­ре­ни­ји.

На­уч­ни­ци ве­ру­ју да се то де­ша­ва због по­ве­за­но­сти са стре­сом јер адре­на­лин ко­ји по­кре­ће стрес уни­шта­ва ДНК, што мо­же да про­у­зро­ку­је на­ста­нак смр­то­но­сних бо­ле­сти. Осе­ћа­ји бе­са иза­зи­ва­ју по­ја­ча­ни од­го­вор у амиг­да­ли, де­лу мо­зга ко­ји је по­ве­зан с ин­стинк­ти­ма пре­жи­вља­ва­ња. Бес и „љу­те” емо­ци­је под­сти­чу амиг­да­лу да сиг­на­ли­зи­ра по­ја­ча­но ста­ње те­ско­бе пре­ма остат­ку мо­зга и те­ла, по­ве­ћа­ва­ју­ћи про­ток кр­ви у но­га­ма и ср­цу, што оне­мо­гу­ћа­ва опу­шта­ње. 

Пре­ви­ше кор­ти­зо­ла, хор­мо­на стре­са, у ор­га­ни­зму до­во­ди до по­ре­ме­ћа­ја у рав­но­те­жи ни­воа ше­ће­ра у кр­ви, при­ти­ска штит­ну жле­зду и сма­њу­је гу­сти­ну ко­сти­ју, а ис­тра­жи­ва­ње по­ка­зу­је да љу­ди ко­ји су увек љу­ти и мал­тре­ти­ра­ју љу­де из окру­же­ња има­ју ве­ћу шан­су да обо­ле од ср­ча­них обо­ље­ња, има­ју про­бле­ме са ва­ре­њем, ви­ше бо­ра, те­го­бе због де­пре­си­је и анк­си­о­зно­сти…

Ка­ко ис­ти­че кар­ди­о­лог про­фе­сор др Ви­ше­слав Ха­џи-Та­но­вић, код љу­ди ко­ји су увек љу­ти ја­вља се по­ви­ше­ни стрес ко­ји че­сто ути­че и на по­ја­ву ин­фарк­та ср­ца. 

– Бе­сни љу­ди че­сто по­ти­ску­ју осе­ћа­ња, а има­ју на­ви­ку да ви­чу на љу­де око се­бе и на тај на­чин се „пра­зне”. Обич­но ис­ка­ле не­за­до­вољ­ство на нај­бли­жи­ма. За по­ја­ву ин­фарк­та је стрес глав­ни фак­тор ри­зи­ка, па тек он­да хи­пер­тен­зи­ја – ка­же др Ха­џи-Та­но­вић.

Ин­те­ре­сант­но је и да су на­уч­ни­ци из Хар­вард­ске шко­ле за јав­но здра­вље ура­ди­ли јед­ну сту­ди­ју у ко­јој су ана­ли­зи­ра­ли ста­ње плу­ћа 2.000 му­шка­ра­ца у ро­ку од осам го­ди­на и утвр­ди­ли да су плу­ћа осо­ба ко­ји се че­сто љу­те у мно­го го­рем ста­њу од оних ко­ји то ни­су ра­ди­ли. С дру­ге стра­не, дер­ма­то­ло­зи са Уни­вер­зи­те­та у Ро­че­сте­ру су утвр­ди­ли да кон­стант­на љут­ња мо­же да по­ре­ме­ти функ­ци­ју ко­же, па до­ла­зи че­шће до по­ја­ве дер­ма­ти­ти­са или псо­ри­ја­зе.

– Бе­сни и љу­ти љу­ди из­ра­жа­ва­ју сво­јим по­на­ша­њем не­ко уну­тра­шње не­за­до­вољ­ство. Та­ква ауто­а­гре­си­ја се од­ра­жа­ва на ста­бил­ност чи­та­вог ор­га­ни­зма. За­то се ја­вља­ју кар­ди­о­ло­шке, ма­лиг­не и пси­хи­ја­триј­ске бо­ле­сти. Ови љу­ди због стал­не нер­во­зе на не­ки на­чин до­ве­ду до по­ја­ве дис­ба­лан­са у свом те­лу, па се про­блем ис­по­љи на оном ме­сту ко­је им је нај­сла­би­ја тач­ка. То се по­себ­но од­но­си на ср­ча­не бо­ле­сни­ке, али и на оне ко­ји до­би­ју ди­јаг­но­зу чи­ра на же­лу­цу или два­на­е­сто­па­лач­ном цре­ву – на­гла­ша­ва при­ма­ри­јус др Ве­сна Ја­њу­ше­вић, ди­рек­тор­ка До­ма здра­вља „Ста­ри град”. 

Да се не би раз­бо­ле­ли, ле­ка­ри са­ве­ту­ју бе­сним и увек џан­гри­за­вим љу­ди­ма да про­ме­не сво­је по­на­ша­ње. Др Ха­џи-Та­но­вић ка­же да је за њих до­бар лек шет­ња или од­ла­зак на пли­ва­ње и ве­жбе, као и да тре­ба „пре­пи­са­ти” ис­ку­ство из за­пад­них зе­ма­ља ка­да љу­ди у пе­так по­сле по­сла бе­же из гра­да на ви­кенд у при­ро­ду ка­ко би се од­мо­ри­ли од оба­ве­за. 

– Пре не­го што хи­сте­ри­шу и вре­ђа­ју на при­мер ко­ле­гу, бе­сни љу­ди ка­да има­ју по­тре­бу да вре­ђа­ју дру­ге нај­пре иза­ђу да про­ше­та­ју ка­ко би „охла­ди­ли” гла­ву. Ва­жно је да се­бе убе­де да про­блем ко­ји има­ју не тре­ба да пред­ста­вља за њих крај све­та и да за све по­сто­ји ре­ше­ње, а то ни­је кон­стант­на љут­ња и не­га­тив­ност. Сви има­мо про­бле­ме али је ва­жно да на­у­чи­мо да се но­си­мо са њи­ма и да бу­де­мо по­зи­тив­ни. До­бро је ићи и на ан­ти­стрес про­гра­ме – за­кљу­чио је др Ха­џи-Та­но­вић.

За оне ко­ји не зна­ју да кон­тро­ли­шу бес са­ве­ту­ју се од­ла­сци код пси­хо­те­ра­пе­у­та, али и пи­са­ње, јер кад на па­пи­ру ис­ка­жу сво­ја осе­ћа­ња љу­ди се осе­ћа­ју рас­те­ре­ће­ни­је.