Среда, 27.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ђинђић: Води Шешеља и немој више да нам га враћаш

Дел Понте и Коштуница

Дана 20. марта 2001. Ђинђић и ја се поново срећемо на аеродрому у Амстердаму – Шипхол, у паузи између два лета, док он одлази у званичну посету Вашингтону. Чим сам стигла на овај пространи аеродром који са своја три терминала заузима више стотина квадратних километара просушеног земљишта испод нивоа мора, холандска полиција ме обавештава да не може да нам обезбеди приватну салу у којој ћемо Ђинђић и ја разговарати. Ђинђић стиже са својом пратњом, а ја га чекам са својом; објашњавам му ситуацију. Предлаже ми да се удаљимо од телохранитеља и да прошетамо. (Ипак смо у шопинг зони аеродрома и желим да верујем да су сви прошли детектор метала.) И тако се удаљавамо, причајући на немачком и шетајући кроз гомилу путника у дјути фри зони. Повремено стајемо испред понеког излога, као да нас интересује изложена роба. Чини ми се да смо и ушли у неколико продавница.

Ђинђић ми каже да је започео с организацијом нове предаје: у питању је Милорад Стакић, бивши градоначелник босанског градића Приједора, кога ће Трибунал прогласити кривим за убиство и прогон и осудити на четрдесет година затвора. Каже ми да ће га српске власти предати снагама НАТО-а у Босни и Херцеговини одакле ће га НАТО пребацити у Хаг.

Потом ми саопштава најлепшу вест: „На прагу смо хапшења Милошевића, не само по основу проневера, већ и за много теже злочине. Не желимо да се стекне утисак да то радимо због америчког притиска. Због тога би за нас било боље да га ухапсимо у току прве недеље априла, радије него до 31. марта. Само што нисмо стигли до њега и његових присталица. Ако након избора у Црној Гори Савезна влада одбије да изгласа доношење закона о сарадњи, деловаћемо на нивоу Републике Србије. Коштуница ће се бунити....”

Подсећам га да су нам битни Младић и Караџић, као и остали оптуженици. „Французи и САД могу да вам помогну”, кажем.

Ђинђић одговара новим информацијама у вези са хапшењима: Младић је и даље на високом положају у Војсци Југославије, а заједно са још 1.800 официра југословенске војске који служе у српско-босанским оружаним снагама, још увек је на платном списку Војске Југославије. Генерал Небојша Павковић, начелник Генералштаба Војске Југославије, прихватио је да стави тачку на садашњу ситуацију до краја маја. Република Србија и Војска Југославије сложиће се око овога, а Савезна влада ће се вероватно побунити. Младић не само да је и даље активни официр, већ ужива у мрежи добро организоване заштите, коју чини вероватно двадесетак особа. „Што се Младића тиче”, каже Ђинђић, „нисмо га видели недељу дана. Убрзо ће и његов случај сазрети. Ухапсићемо га и предати (мировном контингенту НАТО-а у Босни). Коштуница не мора да зна ништа о томе, будући да је већ ван себе због предаје Благоја Симића. Он Симића лично познаје”.

„Караџић се крије у Београду”, кажем ја. „Знам да је писао Коштуници тражећи од њега помоћ и заштиту, али Коштуница је одбио.”

„Коштуница вероватно не зна да је Караџић у Београду”, каже Ђинђић.

(/slika3)Ђинђић потом набраја људе који су оптужени са Милошевићем за ратне злочине етничког чишћења на Косову. Наводи бившег председника Милана Милутиновића и његовог бившег премијера Николу Шаиновића. „Милутиновић ће се ускоро предати. Али са Шаиновићем ће теже ићи. Он је био Милошевићев кључни човек за сва логистичка и финансијска питања у Хрватској и Босни. Био је укључен у свако оперативно деловање. Он је добар случај за тебе. Био је Милошевићев Ајхман, а у Србији не ужива популарност. Али треба изабрати прави тренутак за то, зато што је то веома осетљиво питање.”

Ђукановић одбија да сведочи против Милошевића

Пред крај фебруара 2003. одлазим у своју прву посету Државној заједници Србија и Црна Гора, конфедерацији држава створеној након Савезне Републике Југославије. Долазим са информацијом коју сам добила од једне обавештајне службе, да је генерал Крга, и даље начелник Генералштаба Војске ад интерим, признао да је Ратко Младић у Србији и да га штите припадници његовог некадашњег Главног штаба, као и да има приступ структурама оружаних снага. Кажу ми да председник Коштуница зна за све ово.

Одлазим најпре код отрежњеног мањинског партнера нове Заједнице држава. Намеравам да позовем премијера Црне Горе, Мила Ђукановића, да сведочи против Милошевића, који му је и помогао у успону на власт. Ђукановић се жали да Коштуница и Војска онемогућавају реформе и блокирају сарадњу Србије и Црне Горе са Хагом. „Црна Гора ће платити последице несарадње Србије са Трибуналом”, жали се, јасно стављајући до знања да конфедерација неће бити дуговечна. „Црна Гора не жели више да буде талац Србије”, изјављује.

Ђукановић, међутим, одбија да буде сведок на суђењу Милошевићу. „Милошевић ми никада није дозволио да му се превише приближим и да сазнам нека важна питања”, каже он. „Никад није имао поверења у мене и само је са ограниченим бројем људи из Београда делио своје планове”. Каже да би му сведочење у Хагу нанело политичку штету у Црној Гори. Објашњава ми да му је намера да реформише земљу, али да располаже ограниченим временом и веома нестабилном већином у Парламенту. Тражи од мене разумевање за његову незахвалну позицију, као и за напоре да одржи стабилност у Црној Гори. „И међу мојим присталицама има оних који су против Трибунала”, каже, обећавајући ми и поред тога да ће пружити помоћ Канцеларији Тужилаштва и да ће доставити све информације до којих буде дошао.         

Последњи сусрет са Ђинђићем

Неколико дана пре нашег сусрета 17. фебруара 2003, Ђинђић је повредио ногу. Играо је фудбал. То ми изгледа чудно: премијер једне земље... који игра фудбал... и да при том доживи такву незгоду да сломи зглоб... незгода која ће га успорити. Долази ми у сусрет на вратима своје канцеларије ходајући уз помоћ штака. Нога му је у гипсу.

Као и увек, нестрпљиво очекујем да чујем новости од Ђинђића у вези са бегунцима које тражи Трибунал. Шљиванчанин, српски командант који је водио пад Вуковара: полиција му је за петама. Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке који се прогласио „војводом”, и који је једном приликом подстицао своје црнокошуљаше да копају очи Хрватима зарђалом кашиком, убрзо ће се наћи у Трибуналу (Шешељ ће се добровољно предати недељу дана касније, обећавајући да ће „уништити озлоглашени Трибунал”. Ђинђић ми у вези са Шешељем упућује само један захтев: „Води га и немој више да нам га враћаш.” Упозорава ме још да Шешељеве сцене могу да изазову у судници много већу пометњу од Милошевићеве тврдоглавости). Становници села у брдима и даље скривају Караџића дуж неконтролисаних делова границе између Босне и Херцеговине. (Прича се да се Младић крије негде на српској граници са Румунијом и да власти настоје и даље да га убеде да се добровољно преда.) Ђинђић, који тврди да су „немогуће” гласине да је генерал Перишић у контакту са Младићем, каже да га је „извесни пријатељ” обавестио да је Младић окружен, и да га вероватно они који га наизглед чувају држе као заробљеника, али да би га убили да спрече његово хапшење.

Ти људи – које Ђинђић назива „веома болесним људима” – у контакту су са злочинцима и блиски неким званичницима полиције и војним официрима. Једна пријатељска обавештајна служба дала нам је назнаку места на коме је могуће да се скрива Младић, са све авионским снимцима, али то није дало никакве резултате. Полиција каже да је пратила Младићеву супругу и сина и надзирала њихов стан последњих десет дана, али без резултата; Ђинђић ми пак каже да му полиција није никад пружила прецизне информације у вези са Младићем. „Са Младићем нема изненађења”, каже. „Још увек је у вези с њим превише притисака, превише пажње је усмерено ка њему.” Сугерише ми да за сада оставим Младића по страни, да почнем да га представљам као другоразредног криминалца и кукавицу, да га натерам да му попусти будност тако што нећу показивати интересовање и да га онда ухватим кад се најмање нада. У сваком случају, Ђинђић ми обећава да ће ухапсити Младића пре лета. Србија мора да реши тешка питања са Трибуналом што је пре могуће, каже Ђинђић. Тренутак је добар за сарадњу с Трибуналом, иако неки чланови владе и даље не желе да имају ишта с тим, због евентуалног политичког ризика. Нестанак Савезне Републике Југославије оставио је Војислава Коштуницу без фотеље.

Убрзо ће нови парламент Србије и Црне Горе донети законе којима се регулишу односи са Трибуналом, како би се олакшала сарадња. У том тренутку саопштавам Ђинђићу вести за које знам да ће ставити на пробу његов ентузијазам за сарадњу са Трибуналом. Обавештавам га убрзо да ће Канцеларија Тужилаштва поднети оптужнице за четири генерала умешана у насиља и етничко чишћење на Косову, између осталих и у масакр у селу Меја чије су жртве биле међу лешевима превезеним хладњачама до тајне заједничке гробнице у Батајници у близини Београда. Кажем му да ће једна од оптужница теретити Сретена Лукића, високог команданта полиције на Косову, који је касније одиграо кључну улогу у паду и хапшењу Милошевића. Ђинђићева реакција је бурна. Каже да ће ове оптужнице изазвати озбиљне политичке проблеме. Тражи од мене да то одложим за касније, али ја одбијам. „Косово је велики проблем за ову земљу”, каже. „Полако се креће ка независности, дан за даном. Међународна заједница гура Србију не само ка томе да то прихвати, већ и да се брине о Косову, тако да ова покрајина на крају зависи од ресурса и буџета Србије”.

Нико у Србији, наставља, није спреман да се истакне, говорећи јавно о неком решењу. Стога каже да ако би Трибунал издао оптужнице засноване на одговорности командног ланца за Косово, његова влада ће отворено одбити да сарађује, јер би у супротном изгубила подршку полиције. Ђинђић је неумољив. (...)

Кажем му да се чува. Дајем му један интерни документ Трибунала, две странице на којима се говори о завери да се он убије. Документ сам добила од људи који су у Београду моје очи и уши. У њему су набројана имена оних који раде на томе да се он убије.

„Знам”, каже смешећи се. „Не желе да остварим реформе... Али немој да те хвата паника, чуваћу се.” 

Михајловић и Свилановић тајно у Хагу

Дана 2. априла 2003. Горан Свилановић и министар унутрашњих послова Душан Михајловић, човек у чију реч више немам поверења, долазе тајно у Хаг. Сусрет је заказан за касно поподне, у званичној резиденцији амбасадорке Београда у Холандији. Нисам нимало изненађена кад зачујем да двојица министара почињу да ми преносе поруку филовану изразима попут „заједничка помоћ”, „заједнички интерес” и „сарадња”. Свилановић каже да је нужно идентификовати заједничке интересе Канцеларије Тужилаштва и београдских власти. Тражи помоћ Трибунала и каже да је стигао тренутак да се постигне договор око оптуженика на високим позицијама који су предмет наших најновијих истрага. Док разговарамо, амбасадорка нас лично послужује соковима и водом, очигледно како особље амбасаде не би чуло оно о чему разговарамо.

Након неколико минута оклевања, прихватам да откријем имена појединаца за које припремамо оптужнице: генерал Павковић, генерал Ђорђевић, генерал Лазаревић и генерал Лукић за Косово; Јовица Станишић, Френки Симатовић и генерал Перишић за Хрватску и Босну; и Горан Хаџић за Хрватску. Тимови истражитеља саставили су такође и листу оптуженика на нижим положајима.

Свилановић тражи да генерали Лукић, Павковић, Лазаревић и Перишић буду скинути с наше листе или да им се омогући суђење у Србији. Тражим од Свилановића да ми прецизира да ли то значи да тражи имунитет за ове људе. „Да”, одговара он. Каже да Београд не жели ни да дискутује о томе да преда Лукића и Лазаревића и да је битно сачувати Павковића зато што ће он помоћи властима у очувању подршке војске.

Министар унутрашњих послова Михајловић понавља законску поставку коју је Ђинђић понудио у фебруару, одвраћајући да српске власти, у принципијелном смислу, неће прихватити никакву оптужбу засновану на концепту „командне одговорности”. Свака оптужба заснована на „директној одговорности”, односно на доказима о директним налозима за извршавање ратних злочина, биће прихваћена; али ако Трибунал издаје оптужбе против било кога ко је умешан у командни ланац – односно људи попут Лукића, Павковића, Лазаревића и Перишића – влада ће се томе супротставити. Такве оптужбе против људи као што су Сретен Лукић и генерал Лазаревић имале би трагичне последице за Србију, тврди Михајловић.

Како су застрашивани сведоци на Косову

Дана 6. октобра 2000. поново се срећем са шефом Унмика Бернаром Кушнером. Сазнали смо да су Унмик и Кфор у стању приправности због спекулација које су се појавиле у локалној штампи да је Трибунал издао тајне оптужнице против Хашима Тачија, Агима Чекуа и још неких вођа ОВК-а. Унмик и Кфор виде у Тачију и Чекуу нешто више од претње за безбедност особља Унмика и Кфора и њихових мисија: гледају на њих као на опасност за читаву мировну мисију на Балкану. У теорији, Тачи и Чеку у стању су да потпале варницу немира у Македонији и јужној Србији, као и у другим областима, позивајући на насиље албанску мањину. Информишем Кушнера да те гласине око тајних оптужби за Тачија и Чекуа немају основа. Кажем му да истражитељи Трибунала испитују оптужбе за ратне злочине које је ОВК починила против Срба, Рома и Албанаца. Али нисмо спремни да припремимо било какав налог за хапшење за Албанце. 

Насиље уперено против сведока у случајевима локалног злочиначког деловања у које су умешани неки припадници ОВК-а већ је почело, кад је Трибунал издао оптужницу против Лимаја. У децембру 2002. у Приштини експлодира бомба; штампа наводи да је циљ атентата требало да буде могући сведок на локалном суђењу петорици бивших чланова ОВК-а, оптужених да су водили заробљенички логор у коме су злостављали затворенике. Крајем 2002. више Албанаца је сведочило у другом локалном процесу против шесторице бивших припадника ОВК-а, међу којима је био и Даут Харадинај, брат Рамуша Харадинаја, бившег команданта ОВК-а; Рамуш Харадинај је 2003. постао политички вођа и један од Албанаца обухваћених истрагом нашег Тужилаштва. Унмиков суд је осудио Даута Харадинаја и још четворицу оптужених за држање у затвору и убиство четири Албанца с Косова, 1999. Дана 4. јануара 2003. Тахир Земај, један од сведока оптужбе у овом случају, бивши официр ОВК-а, убијен је заједно са сином и рођаком, мецима из ватреног оружја испаљеним из аутомобила у покрету; убиство се догодило у највећем граду западног Косова, који Албанци називају Пеје, а Срби Пећ. Наводи се да је чак четрдесеторо људи видело атентат. Још двојица сведока Тужилаштва у истом процесу – Садик Мусај и Илир Селимај – бивају убијени. Осам дана након што је локална полиција уз подршку Унмика, упутила апел сведоцима убиства Земаја, неко је испалио противтенковску мину на зграду регионалне полиције Унмика у Пећи. Касније, бивају убијена још двојица полицајаца који истражују Земајеву смрт. Још бројни други сведоци преживљавају атентате, међу њима и Рамиз Мурићи, који изјављује новинарима да затворени оптуженици издају налоге за репресалијама против сведока.

Коштуница признаје да мора да сарађује

Почетком октобра 2004. поново сам у Београду, како бих припремила нови извештај за Савет безбедности Уједињених нација о сарадњи Србије и Црне Горе са Трибуналом. Прошао је и крајњи рок за предају Младића, и нису се зачуле никакве фанфаре, иако нас је Београд неколико недеља раније обавестио да су цивилне и војне обавештајне службе, заједно са представницима пријатељских влада, основале специјалну истражну јединицу чији ће једини циљ бити хватање Младића. Сазнајемо да су Младићева супруга и син Даркопод сталном присмотром. Сазнајемо да претрес Младићевог стана у Београду, као и једне куће на селу на планини Златибор, у руралној области близу границе Србије и Босне, нису дали резултате. (Колико се ја сећам, тада сам и чула да се Младић бави пчеларством и живи у околини Ваљева у викендици која је власништво војске. Изгледа да медвед стварно и јесте у шуми.)

Почетком разговора који Коштуница и ја водимо 1. октобра 2004, Коштуница признаје оно што је очигледно: да, чак и кад би Србија успела да некако ухвати двадесеторицу оптуженика који су и даље на слободи у Србији и Босни и Херцеговини, сарадња београдских власти мерила би се само тиме хоће ли ухапсити Ратка Младића. (Караџић, други бегунац од високог значаја, сматра се проблемом Републике Српске и НАТО-а.) Коштуница ме уверава, баш као и његов изасланик Небојша Вујовић пре пет месеци, да Србија и пријатељске земље чине све да пронађу Младића и преостале бегунце, осим четворице генерала оптужених у вези са злочинима на Косову. Хапшење генерала био би врло смео политички чин, објашњава, ако се има у виду будући статус Косова. „У Србији постоји суд који је у стању да обави тај посао”, уверава ме.

(/slika2)„Влада је савршено свесна нужности сарадње, али такође има и одговорност за политичку ситуацију у земљи.” Захваљујем му се. Коначно, након свега, Коштуница признаје да Србија мора да сарађује. Подсећам га да су прошли месеци а да није било никаквог хапшења, чак и након што су Трибунал и друга тела дали Београду благовремене информације које откривају где се налазе бегунци. „Разумем да се земља налази у потешкоћама”, кажем. „Али потребно ми је да видим резултате како бих пред Саветом безбедности ОУН-а поднела извештај да Србија нуди пуну сарадњу.” Обавештавам га да смо управо примили информације из обавештајних извора да је Младић недавно напустио Опленац, градић јужно од Београда, и да је сада чуван у једном војном комплексу у Београду. Кажем му још да су до нас доспели неки узнемирујући детаљи: да српске власти неће да изврше хапшење Младића зато што Београд намерава да, у замену за његову предају, тражи гаранције од међународне заједнице да ће Косово остати у саставу Србије.

Коштуница се на то само насмејао.

Тражим потом од њега да заустави исплату војне пензије Младићу. Коштуница се обраћа својим сарадницима, који одмах одговарају да овдашњи закони онемогућавају суспензију исплате пензије Младићу. Помишљам како је то потпуно апсурдно.

Тадић: Проблем је Косово

Дана 1. фебруара (2007), телефонски разговарам са председником Србије, Борисом Тадићем, а у вези са разговорима које смо водили приликом једног тајног сусрета пре два месеца у Берлину. Једна од тема јесте и извештај о Младићу који је Тадић настојао да добије од обе српске обавештајне службе. Нешто после сусрета, двојица Тадићевих саветника дошли су у Хаг представљајући шематски приказ са организационом структуром ко зна ког по реду покушаја да се ухапси Младић. За ову операцију био би одговоран Тадић, не Коштуница. У току разговора, тражим од Тадића вести о извештају безбедносних служби о Младићу. Каже ми да је прошло два месеца и да он и даље чека на њега.

„А нова организација”, питам. „Ако активирате ту нову структуру, то би могло да буде веома позитивно. И требало би донети одлуке у вези с људима које желите у тој организацији, о једној малобројној групи.”

„Слажем се”, одговара, „промене су неопходне.”

„Било би добро наставити сада с радом.”

„На жалост”, одговара Тадић, „постоји проблем Косова”. Пре годину дана проблем је била Милошевићева смрт. Од јесени, то су били избори. Сад је Косово. „Без Косова”, каже Тадић, „ствари би биле много лакше”.

У Србији сам још четири дана (приликом посете у јуну 2007), у разговорима са властима, покушавајући да се уверим да хапшење Толимира није и последње. На почетку разговора с председником Борисом Тадићем, кажем да ћу поднети Уједињеним нацијама и Европској унији позитиван извештај о сарадњи Србије, и обавештавам га да је Оли Рен већ наговестио да ће Србија добити значајну финансијску помоћ од Европске уније. Кажем му да какво год да је наше мишљење о Булатовићу, он ипак јесте био кључна фигура у хапшењу Толимира. Булатовић је постигао одређене резултате. „Булатовић може да ухапси Младића”, кажем Тадићу, „и пустимо га да то и уради. Треба да мислимо само на то како да што пре завршимо с тим”.

Тадић исказује своје мишљење отворено, зато што се, из превише и мени разумљивих разлога, не узда у Булатовића и, у преструктурисању владе, настоји да га смени.

„Баш ви тражите да Булатовић остане”, каже ми, питајући ме да ли сам ускочила у Коштуничин вагон.

Немам много поверења у Булатовића. Рекла сам то јасно свима, укључујући и њега самог, годину дана пре хапшења Толимира. Али сат откуцава. Булатовићев тим одговоран је за хапшење. Побољшава се и сарадња других српских министарстава. Чак је предат и чувени војни досије, са изузетком једног документа, процене Младићеве службе у години масакра у Сребреници, 1995. Следећи задатак је хапшење Младића и осталих бегунаца. Нема смисла мењати играче на терену у овом тренутку, посебно сада кад сви актери у процесу проширења Европске уније помно прате сваки потез Београда. „Лопта је у рукама тајних служби. Помоћи ћемо колико год можемо.”

„Ја хоћу Младића”, кажем. „Сада”.

----------------------------------------------------

Како је настрадао Зоран Живковић

Ако се не рачуна неколико крупних и мало мање крупних грешака – да је Зоран Живковић убијен 12. марта 2003. године, да се бивши потпредседник владе зове „Чедо” Јовановић, а директор канцеларије Међународне кризне групе Џејмс Лајонс (уместо Лајон) – књига Карле дел Понте „Лов: Ја и ратни злочинци” сигурно ће остати прилично поуздан документ о новијој историји Балкана.

Бивша главна хашка тужитељка своју причу о осмогодишњем мандату у Трибуналу посвећује мајци Анђели и почиње је изјавом сведока на суђењу генералу Радиславу Крстићу за масакр у Сребреници. Сведок је био рањен приликом масовног стрељања и успео је да се извуче из гомиле лешева и да побегне са још једним преживелим: „Кад је завршио са превијањем, заспао сам у наручју, јер дуго, дуго нисам спавао... Остали смо ту до јутра... Кад смо се пробудили, питао ме је: „Где да идемо”. Одговорио сам: ’Не знам’.”

Књига је написана уз помоћ америчког новинара хрватског порекла Чака Судетића, који је као аналитичар радио у Хашком трибуналу и који каже да је са Дел Понтеовом дуго разговарао и код куће и за време паузе за ручак у канцеларији. „На то смо додали изводе из дневника, преписку и документа... Користећи тај материјал написао сам нацрт књиге, који је госпођа Дел Понте редиговала”, рекао је Судетић за „Ноје цирхер цајтунг”.

Он објашњава и зашто неки од догађаја описаних у књизи – пре свега тврдње да су отетим Србима са Косова у логорима у Албанији вађени органи – нису до краја истражени. „Између осталог, и због тога што је Трибунал могао да истражује злочине који су се десили само до јуна 1999. Зато су подаци предати Унмику и Влади Албаније... Можда ће сада, захваљујући књизи, неки сведоци одлучити да проговоре, а они који су у томе учествовали можда неће имати лак сан”, каже Судетић. Он сведочи и да је прошле године у Швајцарској с неким људима разговарао за књигу Карле дел Понте, као и да је једна од тема била прича о органима. „Један бивши дипломата ми је рекао да је чуо за то, али да има проблема да се злочин докаже. Један полицајац ме је посаветовао да се не замерам албанској мафији. Људи се плаше организованог криминала”, објашњава овај бивши дописник „Њујорк тајмса” из Босне, који је за време рата углавном писао лоше о Србима.

Делове из књиге „Лов: Ја и ратни злочинци” „Политика” доноси захваљујући одобрењу италијанске издавачке куће „Фелтринели”.

В. Р.

(Превод Анђела Арсић-Миливојевић)

----------------------------------------------------

Чижов: Зашто је чекала девет година?

Од нашег сталног дописника

Брисел 14. априла – Владимир Чижов, стални представник Русије у Европској унији, поставио је данас питање „тајминга” објављивања књиге „Лов”, бивше хашке тужитељке Карле дел Понте.

„Најпре, зашто је чекала девет година да објави ово? А да ли је само случајност да се оптужбе које се односе, не само на анонимне косовске Албанце, већ баш на оне који су у врху власти, окривљујући их да су учествовали у трговини људским органима и убијању недужних српских цивила, појављују баш сада? Зашто се нису појавиле пре признања Косова? И нервозне реакције појединих влада, укључујући и њену швајцарску, која је нагло одлучила да је пошаље у Буенос Ајрес, не доприносе поверењу у овај случај”, рекао је Чижов у интервјуу за магазин „Нова Европа”.

В. Ј.

Коментари165
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.