Последњи дани последњег избегличког центра у Војводини

Панчево – Колективни центар за избегле и прогнане особе у Панчеву први је отворени и последњи који ће, према најавама из Комесаријата за избеглице, до краја године бити затворен у Војводини. Сада сабласно празно здање, од деведесетих година прошлог века памти судбине око 2.000 протераних из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије.

За готово три деценије његови станари проналазили су уз подршку државе и иностраних програма помоћи трајни смештај у новоизграђеним становима, добар део их је отишао у околна села откупом и опремањем сеоских домаћинстава, а неки су успели и да сами изграде свој кров над главом.

„Очекујемо да ћемо до краја године центар напокон затворити. Корисници који су добили монтажне куће у Панчеву и околним селима у фази су пресељавања и питање је дана када ће се сви сместити у својим новим домовима. Такође, у току је и јавни позив за стамбено збрињавање доделом нових станова у згради чија се изградња планира у наредном периоду”, каже за „Политику”, Зоран Граовац из Повереништва за избеглице у Панчеву.

Ових дана здање колективног центра изгледа напуштено, али врата су отворена, а пустим ходницима чује се лавеж пса који је овде пронашао уточиште од хладноће и јавља да је неко ушао. Уто наилази Босиљка Јаковљевић домаћица центра, која је са супругом, међу његовим последњим становницима.

„Остале су само три породице и два самца и они се спремају да оду у нове станове, а муж и ја ћемо остати још неко време, колико не знамо, али се надамо да ће се и за нас наћи неко решење. Овде смо 27 година, па ћемо издржати још мало. Стигли смо у Панчево почетком деведесетих из Славонске Пожеге, тамо смо оставили две куће и све што смо стекли, и завршили у дворишним баракама где смо били годинама док нисмо прешли у зграду. Овде смо децу подигли, оставили младост и здравље и остарили. Пензије и даље немамо, јер никако да се то реши на међудржавном нивоу, па живимо од социјалних давања, али нама много и не треба”, прича Босиљка, додајући да ће уз све муке памтити и људску солидарност када је требало делити и оно мало што се има.

У двоспратној згради са поткровљем бивало је и до 400 људи, наставља наша саговорница, углавном се живело у једној соби и са оним што се може понети у неколико кофера. Многи су и неколико пута мењали адресу, сељакајући се од родбине, преко неколико других центара, док се нису скрасили у Панчеву. Невољници су гледали да што пре нађу стамбено решење, које се за неке одужило и на деценије чекања.

Живело се тешко, радило и у пластеницима у дворишту, али сви као једна породица у својеврсном азилу који су доживљавали као дом. Зато је свој кутак Босиљка испунила цвећем, ручним радовима, ту се кува и спава и дочекују гости, док се нада се, коначно не скрасе у свом стану.

Како су људи одлазили у адекватнији смештај, празниле су се и трошне бараке у продужетку зграде центра. Свака је имала баштицу од које су се станари такође прехрањивали, а данас, прича Јаковљевићева, углавном су потпуно пропале, док је све што су могло однели лопови. Сада стоје напуштене као сведочанство деценија избеглиштва на овим просторима.

Комесаријат за избеглице преко панчевачког Црвеног крста и Данског савета за избеглице од 1992. године, осим обезбеђивања трајног смештаја, на разне начине је помагао породицама које бораве у панчевачком колективном центру. Свима је било обезбеђено основно – пре свега смештај, а збринути су и плаћеним рачунима за комуналије – струју, грејање, гас, воду и друга одржавања.

Сваки корисник имао је право на један кувани оброк дневно и сухомеснате производе, а једном месечно дељени су и пакети средстава за хигијену. Избеглички центар на периферији Панчева тако броји своје последње дане.

Двадесетак његових преосталих станара пакује се у нади да ће у најскорије време и за њих почети нови живот, док ће оронула зграда која памти различите, тешке судбине, коначно бити преуређена како би послужила некој лепшој намени. Којој, за сада није познато.