Како је Норвежанин спасао српску принцезу

Све је из­гле­да­ло као пу­ки по­слов­ни по­ду­хват, ка­да се дав­не 1916. мла­ди Нор­ве­жа­нин Оле Му из род­ног Кри­сти­јан­са­да до­се­лио у Санкт Пе­тер­бург, та­да­шњи Пе­тро­град. Овај два­де­сет­дво­го­ди­шњак је при­сти­гао у он­да­шњу пре­сто­ни­цу цар­ске Ру­си­је с на­ме­ром да ра­ди за нор­ве­шке ком­па­ни­је ко­је су во­ди­ле по­сло­ве у тој зе­мљи. Ве­ро­ват­но ни­је ни слу­тио да ће му већ 1917. при­па­сти исто­риј­ска ми­си­ја спа­са­ва­ња срп­ске прин­це­зе Је­ле­не Ка­ра­ђор­ђе­вић, ћер­ке кра­ља Пе­тра Пр­вог и су­пру­ге ру­ског кне­за Јо­ва­на (Ива­на) Кон­стан­ти­но­ви­ча Ро­ма­но­ва. Да ни­је би­ло Олеа Муа, Је­ле­на би из­ве­сно до­жи­ве­ла суд­би­ну свог су­пру­га Јо­ва­на – бољ­ше­ви­ци би је уби­ли.

Ра­све­тља­ва­ње ове не­до­вољ­но по­зна­те исто­риј­ске епи­зо­де, баш у го­ди­ни у ко­јој се на­вр­ша­ва чи­тав век од пре­вра­та у Ру­си­ји, за­слу­га је Раг­на­ра Банг Муа, Оле­о­вог уну­ка. Ис­тра­жу­ју­ћи пр­о­шлост сво­је по­ро­ди­це, он је на­ла­зе о уче­шћу свог де­де у по­стре­во­лу­ци­о­нар­ним пре­ви­ра­њи­ма по­де­лио с но­ви­на­ри­ма нор­ве­шког јав­ног сер­ви­са НРК, ко­ји је не­дав­но об­ја­вио чла­нак о спа­си­лач­ком по­ду­хва­ту Олеа Муа.

О том чи­ну Раг­нар Банг Му је до­не­дав­но имао са­мо усме­на са­зна­ња – по­ро­дич­не ле­ген­де пре­но­ше­не с ко­ле­на на ко­ле­но. За­то је пре де­сет го­ди­на за­о­рао по овој при­чи. Пут га је на­нео до адре­се Мој­ка 42 – згра­де на ке­ју по­крај исто­и­ме­не ре­ке где је у та­да­шњем Пе­тро­гра­ду 1917. отво­ре­на нор­ве­шка ам­ба­са­да у Ру­си­ји.

„Знам да је мој де­да до­шао ов­де јер сам пр­о­на­шао до­ку­мент да је у ам­ба­са­ду де­по­но­вао 500 ру­ба­ља”, ка­же Раг­нар.

Пре ре­во­лу­ци­је, пре­ма Раг­на­ро­вим са­зна­њи­ма, Оле је у Ру­си­ји ра­дио за не­ко­ли­ко нор­ве­шких ком­па­ни­ја у са­ста­ву ак­ци­о­нар­ског дру­штва за елек­тро­хе­миј­ску ин­ду­стри­ју „Ел­кем”, пу­ту­ју­ћи од Архан­гел­ска до Бе­лог мо­ра, где су нор­ве­шка пред­у­зе­ћа има­ла пре­власт у уно­сној тр­го­ви­ни ру­ским др­ве­том. Упад бољ­ше­ви­ка у Зим­ски дво­рац и хап­ше­ње при­вре­ме­не вла­де осам ме­се­ци по­сле аб­ди­ка­ци­је ца­ра Ни­ко­ла­ја Дру­гог Ро­ма­но­ва је по­сма­трао с пр­о­зо­ра ста­на, слу­ша­ју­ћи пуц­ња­ву с кр­ста­ри­це „Ауро­ра”, уси­дре­не на Не­ви.

У том тре­нут­ку, Је­ле­на Ка­ра­ђор­ђе­вић је већ не­ко­ли­ко го­ди­на жи­ве­ла у Пе­тро­гра­ду, с му­жем и де­цом – тр­о­го­ди­шњим Все­во­ло­дом и дво­го­ди­шњом Је­ка­те­ри­ном. По­сле ре­во­лу­ци­је, кнез Јо­ван је ухап­шен и за­тво­рен нај­пре у Је­ка­те­рин­бур­гу, а по­том у Ала­па­јев­ску, где ће га бољ­ше­ви­ци уби­ти 18. ју­ла 1918 – дан по­сле смак­ну­ћа ца­ра и ње­го­ве по­ро­ди­це. Је­ле­на, ко­ја је с му­жем до­бро­вољ­но оти­шла у за­то­че­ни­штво, оста­ла је у за­тво­ру још не­ко­ли­ко ме­се­ци, а о де­ци се у Пе­тро­гра­ду ста­ра­ла вој­вот­ки­ња Је­ли­са­ве­та Ма­ври­ки­јев­на, Јо­ва­но­ва мај­ка ко­ја је та­да већ би­ла удо­ви­ца.

До­ку­мен­ти из нор­ве­шке На­ци­о­нал­не архи­ве до ко­јих је НРК до­шао по­ка­зу­ју да су Нор­ве­шка и Швед­ска у том тре­нут­ку чи­ни­ле на­по­ре да из­ве­ду из Ру­си­је што ви­ше чла­но­ва цар­ске по­ро­ди­це и дру­гих осо­ба по­ве­за­них са „ста­рим ре­жи­мом” Ро­ма­но­вих. Та­ко је у ок­то­бру 1918. Швед­ска из­деј­ство­ва­ла до­зво­лу да Все­во­лод и Је­ка­те­ри­на с ба­ком Је­ли­са­ве­том на­пу­сте Пе­тро­град и швед­ским па­ро­бро­дом „Ан­гер­ман­ланд” бу­ду пре­ба­че­ни у Сток­холм. Кад је реч о Је­ле­ни Ка­ра­ђор­ђе­вић, Раг­нар Банг Му ка­же да ни­су по­зна­ти де­та­љи ка­ко је ње­гов де­да Оле по­ве­зан с ак­ци­јом ње­ног спа­са­ва­ња из Ру­си­је.

„Прет­по­ста­вљам да је до то­га до­шло за­то што је нор­ве­шка ам­ба­са­да у Пе­тро­гра­ду пре­у­зе­ла за­сту­па­ње срп­ских ин­те­ре­са у Ру­си­ји, јер су по­сле ре­во­лу­ци­је пре­ки­ну­ти тра­ди­ци­о­нал­ни кон­так­ти из­ме­ђу те две пра­во­слав­не и сло­вен­ске зе­мље, а мој де­да је за­мо­љен да по­мог­не”, при­ча Раг­нар.

Оста­је не­по­зна­то и да ли је Оле Му до­при­нео то­ме да нор­ве­шки ди­пло­ма­та у Ру­си­ји Алф То­нер из­ве­де Је­ле­ну из за­тво­ра у Пер­му, где је на­ста­ви­ла сво­је су­жањ­ство. За­си­гур­но је и кра­љев­ска ку­ћа Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа пред­у­зе­ла ди­пло­мат­ску ак­тив­ност не би ли из­ба­ви­ла ћер­ку бу­ду­ћег кра­ља бу­ду­ће др­жа­ве Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца.

По Је­ле­ни­ном из­ба­вље­њу, нор­ве­шка ам­ба­са­да је орга­ни­зо­ва­ла фор­мал­ни брак из­ме­ђу Олеа Муа и ње, ка­ко би се прин­це­за у ње­го­вом па­со­шу во­ди­ла као ње­го­ва су­пру­га. Њих дво­је су за­тим во­зом от­пу­то­ва­ли до Хел­син­ки­ја, па су из Фин­ске пре­шли у Швед­ску, да би се Је­ле­на нај­зад 1919. у Сток­хол­му спо­ји­ла с Все­во­ло­дом и Је­ка­те­ри­ном.

„Ве­ро­ват­но се ту за­вр­шио за­да­так мо­га де­де. Иако су фор­мал­но би­ли у бра­ку, ми­слим да из­ме­ђу ње­га и Је­ле­не ни­ка­да ни­је би­ло ни­шта ви­ше, иако се на сли­ка­ма ви­ди да је прин­це­за би­ла ве­о­ма атрак­тив­на же­на”, ка­же Раг­нар Банг Му.

У при­лог то­ме све­до­чи и то што се Оле Му убр­зо вра­тио у Пе­тро­град, где је остао до 1920. го­ди­не, док је Је­ле­на с де­цом до­шла у Ср­би­ју где се, ме­ђу­тим, не­ће ду­го за­др­жа­ти. За сво­је за­слу­ге, Оле Му је од кра­љев­ске ку­ће Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа на по­клон до­био злат­не ман­жет­не и сре­бр­ну та­ба­ке­ру.