Како је Норвежанин спасао српску принцезу
Све је изгледало као пуки пословни подухват, када се давне 1916. млади Норвежанин Оле Му из родног Кристијансада доселио у Санкт Петербург, тадашњи Петроград. Овај двадесетдвогодишњак је пристигао у ондашњу престоницу царске Русије с намером да ради за норвешке компаније које су водиле послове у тој земљи. Вероватно није ни слутио да ће му већ 1917. припасти историјска мисија спасавања српске принцезе Јелене Карађорђевић, ћерке краља Петра Првог и супруге руског кнеза Јована (Ивана) Константиновича Романова. Да није било Олеа Муа, Јелена би извесно доживела судбину свог супруга Јована – бољшевици би је убили.
Расветљавање ове недовољно познате историјске епизоде, баш у години у којој се навршава читав век од преврата у Русији, заслуга је Рагнара Банг Муа, Олеовог унука. Истражујући прошлост своје породице, он је налазе о учешћу свог деде у постреволуционарним превирањима поделио с новинарима норвешког јавног сервиса НРК, који је недавно објавио чланак о спасилачком подухвату Олеа Муа.
О том чину Рагнар Банг Му је донедавно имао само усмена сазнања – породичне легенде преношене с колена на колено. Зато је пре десет година заорао по овој причи. Пут га је нанео до адресе Мојка 42 – зграде на кеју покрај истоимене реке где је у тадашњем Петрограду 1917. отворена норвешка амбасада у Русији.
„Знам да је мој деда дошао овде јер сам пронашао документ да је у амбасаду депоновао 500 рубаља”, каже Рагнар.
Пре револуције, према Рагнаровим сазнањима, Оле је у Русији радио за неколико норвешких компанија у саставу акционарског друштва за електрохемијску индустрију „Елкем”, путујући од Архангелска до Белог мора, где су норвешка предузећа имала превласт у уносној трговини руским дрветом. Упад бољшевика у Зимски дворац и хапшење привремене владе осам месеци после абдикације цара Николаја Другог Романова је посматрао с прозора стана, слушајући пуцњаву с крстарице „Аурора”, усидрене на Неви.
У том тренутку, Јелена Карађорђевић је већ неколико година живела у Петрограду, с мужем и децом – трогодишњим Всеволодом и двогодишњом Јекатерином. После револуције, кнез Јован је ухапшен и затворен најпре у Јекатеринбургу, а потом у Алапајевску, где ће га бољшевици убити 18. јула 1918 – дан после смакнућа цара и његове породице. Јелена, која је с мужем добровољно отишла у заточеништво, остала је у затвору још неколико месеци, а о деци се у Петрограду старала војвоткиња Јелисавета Маврикијевна, Јованова мајка која је тада већ била удовица.
Документи из норвешке Националне архиве до којих је НРК дошао показују да су Норвешка и Шведска у том тренутку чиниле напоре да изведу из Русије што више чланова царске породице и других особа повезаних са „старим режимом” Романових. Тако је у октобру 1918. Шведска издејствовала дозволу да Всеволод и Јекатерина с баком Јелисаветом напусте Петроград и шведским паробродом „Ангерманланд” буду пребачени у Стокхолм. Кад је реч о Јелени Карађорђевић, Рагнар Банг Му каже да нису познати детаљи како је његов деда Оле повезан с акцијом њеног спасавања из Русије.
„Претпостављам да је до тога дошло зато што је норвешка амбасада у Петрограду преузела заступање српских интереса у Русији, јер су после револуције прекинути традиционални контакти између те две православне и словенске земље, а мој деда је замољен да помогне”, прича Рагнар.
Остаје непознато и да ли је Оле Му допринео томе да норвешки дипломата у Русији Алф Тонер изведе Јелену из затвора у Перму, где је наставила своје сужањство. Засигурно је и краљевска кућа Карађорђевића предузела дипломатску активност не би ли избавила ћерку будућег краља будуће државе Срба, Хрвата и Словенаца.
По Јеленином избављењу, норвешка амбасада је организовала формални брак између Олеа Муа и ње, како би се принцеза у његовом пасошу водила као његова супруга. Њих двоје су затим возом отпутовали до Хелсинкија, па су из Финске прешли у Шведску, да би се Јелена најзад 1919. у Стокхолму спојила с Всеволодом и Јекатерином.
„Вероватно се ту завршио задатак мога деде. Иако су формално били у браку, мислим да између њега и Јелене никада није било ништа више, иако се на сликама види да је принцеза била веома атрактивна жена”, каже Рагнар Банг Му.
У прилог томе сведочи и то што се Оле Му убрзо вратио у Петроград, где је остао до 1920. године, док је Јелена с децом дошла у Србију где се, међутим, неће дуго задржати. За своје заслуге, Оле Му је од краљевске куће Карађорђевића на поклон добио златне манжетне и сребрну табакеру.
Подели ову вест




Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.