Традиционалну награду српског ПЕН центра која се додељује страном преводиоцу за ширење наше културе у свету ове године добила је Елен Елијас Бурсаћ, рођена Американка која је дипломирала руски језик у Америци, а докторирала у Загребу. На енглески је превела књиге српских писаца и аутора из региона: „Очеви и оци” Селенића, „Гец и Мајер”, „Снежни човек”, „Учење ћирилице”, „Пијавице”, „Глобтротер”, Давида Албахарија”, „Холограм страха” Славенке Дракулић, „Никог нема дома” и „Баба Јага је снела јаје” Дубравке Угрешић, „Sonnenschein” Даше Дрндић, „Шехерезада у Сарајеву” Емире Ларсон, „Инвазија крава” и „Јосиф и његова браћа” Карима Заимовића, „Хотел Загорје” Иване Бодрожић…
– Додела признања ПЕН-а заиста ме је дирнула. На преводилачким сусретима видела сам колеге који као и ја преводе српску књижевност на своје језике и имала сам осећај да сам стигла међу своје – каже за наш лист Елен Елијас Бурсаћ.
Кад је давно уписала студије у родном Масачусетсу, тамо је постојала мала катедра за руски језик и књижевност.
– Сва три професора били су Руси. И то антисовјетски настројени. Студентима су предложили да идемо у Минхен на један семестар и усавршимо се у језичној школи Радио Слободне Европе. На молбу да нас барем пошаљу у неку славистичку земљу на прави универзитет, нашли су програм у Југославији, на Филозофском факултету у Загребу – прича наша саговорница.
У овом граду је за магистратуру радила стилистичку анализу енглеских превода Крлежиних приповедака, а за докторат саставила преводилачку биографију Тина Ујевића. Уз студије је радила као слободни преводилац за Хидрометеоролошки завод и Радио-телевизију. Преводила извештаје за Светску банку о градњи ауто-путева, кувар Стеве Карапанџе, радио-драме, музејске водиче, и титловала филмове и ТВ серије. Потом је прешла на драме Мире Гаврана и Слободана Шнајдера, и прозу Неде Миранде Блажевић и Славенке Дракулић. У САД се вратила 1990. године.
– Откривам и прозу Давида Албахарија и његов постмодернизам и хумор. Сличне квалитете налазим и у прози Дубравке Угрешић. Није неважно да смо нас троје исте генерације и сензибилитета. Управо су се постмодернистички писци најуспешније и најшире латили писања о рату. А када су издавачи уочили моје преводе ратних тема, нудили су ми да преводим романе везане за рат. Читаоци су и те како били заинтересовани за дела Албахарија, Дубравке и Даше, Јерговића и других. Нарочито је недавни ужитак био превод романа „Елијахова столица” Игора Штикса који је изузетно филмичан – каже Елен Елијас Бурсаћ.
Наша саговорница је била преводилац у Хашком трибуналу и ауторка је књиге „Превођење доказа и тумачење сведочења у Трибуналу за ратне злочине у Хагу”.
– Рад у трибуналу је и захтеван и изазован. Била ми је част да сарађујем с врсном екипом стручњака у тим језичним службама. Морали смо да истражујемо терминологију и широки распон тема које су ушле у судске расправе – каже Елен Елијас Бурсаћ, која је десет година радила и као као лектор на Харвардовом одсеку славистике.
– Недавно сам почела да се бавим архивским истраживањем енглеских превода јужнослoвенских књига, за време хладног рата: која су се дела преводила и како је изгледала сарадња између писаца из Југославије и америчких издавача. Наиме, однедавно је на Универзитету Станфорд отворен архив рукописа и преписке између Милована Ђиласа и Вилијама Јовановића (1920–2001), главног уредника издавачке куће „Харкорт Брејс Јовановић”, у којима се виде њихови договори око објављивања Ђиласових романа и политичких књига. Рад на том архиву подстакао ме је да потражим шта још има у архивима издавача из тог периода и открила сам да је архив издавачке куће „Vanguard Press” похрањен на Универзитету Колумбија. Овај издавач је објавио нека дела Мирослава Крлеже седамдесетих година прошлог века, а у архиву је сачувана врло занимљива преписка између уредника тих издања, Бранка Ленског, и главне уреднице Евелин Шрифте – истиче Елен Елијас Бурсаћ.
Наша саговорница је и потпредседница Америчког друштва књижевних преводилаца и о положају преводилаца каже:
– Књижевни преводиоци у Америци суочени су с истим изазовима који муче наше колеге свугде: боримо се за боље вредновање нашег рада, за хонораре од којих се може живети. Постоје ипак охрабрујући моменти. Сваке године све више младих долази на наш годишњи скуп. Тамо где се некад окупљало 200 преводилаца, однедавно нам долази двапут више учесника. Нова генерација издавача је открила књижевно превођење, а има бројних часописа, нарочито електронских, који радо објављују преводе.
Као уредница електронског часописа „Асимптота”, наводи да они представљају преводе поезије, прозе, драме, есеја из 105 земаља, са 84 језика. – То је смели подухват главног уредника Ју Лонг Лија из Сингапура, који води екипу од 80 сарадника ширем света. Ја тренутно преводим „Иншалах Мадона, иншалах” Миљенка Јерговића. Читам књиге Лидије Дејвис, Ен Пачет и Александра Хемона. Планови ми се своде на то да се пробудим, пустим џез, седнем и посветим се језику и књижевности.
