Шест деценија среће Јованке и Братислава

И по­ред то­га што жи­ве у ста­рач­ком до­му, Спа­ри­ћи се не осе­ћа­ју ску­че­но и оту­ђе­но. У де­лу су где се на­ла­зе гар­со­ње­ре. До­бра стра­на жи­во­та под кро­вом ку­ће за тре­ће до­ба је, до­да­је Бра­ти­слав, то што увек мо­же да се ра­чу­на на дру­штво. И тим ле­ка­ра им је у бли­зи­ни, има­ју и ве­ли­ки днев­ни бо­ра­вак, би­о­скоп, по­шту, апо­те­ку... А из Гра­да све­тло­сти, у ко­јем су жи­ве­ли 45 го­ди­на, вра­ти­ли су се због но­стал­ги­је пре­ма род­ној гру­ди. Од­лу­чи­ли су да је бо­ље да ста­ре да­не про­ве­ду у сво­јој зе­мљи, не­го у ту­ђи­ни. 

– На­ви­кли смо да смо стал­но за­јед­но, али се у то­ку да­на че­сто и раз­дво­ји­мо. Сва­ко по­ђе на сво­ју стра­ну, па се по­но­во са­ста­не­мо. Јед­но­став­но је: јед­но без дру­гог не мо­же­мо. Има ту све­га, и сва­ђа и сва­ђи­ца, али то све не­ка­ко бр­зо про­ђе – ис­ти­че Бра­ти­слав, а Јо­ван­ка на то до­да­је, сме­ју­ље­ћи се: „Али се не за­бо­ра­ви.”

– Ма, по­бор­ник сам те­о­ри­је да тре­ба жи­ве­ти и оста­ви­ти дру­ге, па чак и парт­не­ра, да жи­ви на ми­ру – до­да­је Бра­ти­слав.

Тај­на њи­хо­вог успе­шног бра­ка је у, ка­ко твр­де, до­брим жив­ци­ма и ме­ђу­соб­ном раз­у­ме­ва­њу. Ипак, без љу­ба­ви не­ма ни­шта, по­ру­чу­ју обо­је углас. 

– Има­мо ре­цепт за ква­ли­те­тан жи­вот: што ви­ше сме­ха и ве­се­ло­сти ду­ха. То је нај­бо­ља ме­ра, па чак и ка­да те жи­вот не ма­зи. Нас, на­жа­лост, ни­је ми­ло­вао, али ево др­жи­мо се, не да­мо се са­ло­ми­ти – пун је на­де Бра­ти­слав. 

Са еки­пом „По­ли­ти­ке” за­ка­зу­ју сле­де­ћи са­ста­нак за 17 го­ди­на. Та­да Бра­ти­слав пу­ни 100, па нас, до­да­је на кра­ју дру­же­ња, оче­ку­је да до­ђе­мо на жур­ку.