Како Панчево умало да изгуби своје „јуче, данас, сутра”

Панчево – Здање Градске управе Панчева права је галерија радова завичајних аутора. Нека дела су дар, нека набављена откупом. Но јединствен по својој вредности, али и перипетијама јесте триптих који равно 45 лета краси Малу салу скупштине града.

У канцеларији управника Градске библиотеке, Ђорђа Влајића, седели су 1970. године дотични господин, председник тадашње општине Панчево, Витомир Сударски и сликар Милић Станковић, много познатији као Милић од Мачве. Уметник је најпре упитан да ли би направио слику, нешто монументално, што би било изложено у скупштинским просторијама. Позив је прихваћен, а договорена је и могућа тема – „Панчево јуче, данас, сутра”.

Милић је добио задатак да најпре уради скице, а први човек општине да се позабави нацртом уговора и обезбеди паре. Аутор је ценио свој рад пет милиона динара, што властима није изгледало претерано. Уметник је прионуо на припреме ишчитавајући низ текстова са историјском тематиком града на Тамишу, са многим људима је и разговарао, а када је завршио скице оцењене као прихватљиве и ми смо завршили што је било до нас”, пише Сударски…

„Панчево јуче” представљало је уздрману жуто-црну монархију са сценом народног освајања Магистрата из револуционарне 1848. године; „Панчево данас” – требало је да оличи огромна стена са које ће гледати знамените личности из културно-историјске прошлости (до детаља је било договорено чије ће ликове нацртати), а „Панчево сутра” представљаће симбиозу прошлости, садашњости и будућности. Слика ће бити велика колико је дуг и висок зид у малој сали скупштине, дакле, 7,5 пута 2,2 метра или читавих 16 и по квадратних метара! Уговор је свечано потписан у новембру 1970. године, а уметник је био дужан да слику постави до ондашњег Дана града, две године касније.

„Као што се види –све је почело обостраном радошћу – ми ћемо имати нешто велико, нешто што нисмо имали. Милић се такође радовао – урадиће нешто што до тада није радио по наруџбини, а зарадиће и добре паре”, бележи даље Витомир Сударски у књизи „Седамдесете године – у служби народне власти”.

А онда се све догодило ненадано, следеће 1971. године „Политика” је објавила сензационалну информацију, да Милић одбија да прими писмо из Ваљева написано латиничним писмом. Уметников гест подвучен је у јавности најцрњим националистичким бојама, а Жика Радојев је све доживео као „рибање” и позивање на одговорност због сарадње скупштине којој председава са великим српским националистом. Он је, „подбоден” текстом, наложио да се уговор са уметником одмах раскине, док је Сударски покушавао да ситуацију изглади, али без успеха. Када је ствар доспела и до политичке одговорности Сударски је покуцао на неколико адреса – најпре код Латинке Перовић, која га пак упућује даље – право у Комитет код Славка Веселинова, у партијским круговима познатијег као Црни.

„Не знам, никада никог нисам питао шта је Црни учинио. Знам само да се Жика повукао и више није тражио поништење уговора”, пише Сударски којем само што је лакнуло, кад је „хоћеш врага” – неколико месеци касније дошло је до такозване диференцијације, па су опет „летеле главе”, то јест летело се из партије, а у том пакету ни Панчево није заборављено, али тада на сцену ступа Радојев који успева да одбрани и председника и триптих злехуде судбине.

Тако је троделна композиција Милића од Мачве са које зраче Змај, Црњански, Милетић, Пупин, Исидора Секулић, Стевица Јовановић… насликана на време и доследно потписана ћирилицом, стајала 6. октобра 1972. године на чеоном зиду мале скупштинске сале. Четири повећа уља на платну унета су дизалицом кроз прозор, након чега су их столари из овдашње фабрике намештаја „Гај” причврстили. „Ко све није долазио да је гледа и да јој се диви!” Тема Милићевог триптиха била је привлачна и садржајно актуелна и јуче и данас и сутра”, последњи је ред забелешке Витомира Сударског.