Великан НБА српског порекла

Последње речи Пита Маравића, великана америчке профи кошарке, изречене тачно пре 30 година, 5. јануара 1988, током паузе у партији баскета „три на три”, неколико тренутака пре него што се срушио погођен инфарктом, од којег је одмах и преминуо биле су –„осећам се одлично.”

То се збило на терену спортске сале при једној цркви у Пасадени, у Калифорнији, у коју је допутовао из Лујзијане да би учествовао у радио-емисији „Породица у фокусу”.

Осим на утакмици легенди НБА лиге, због болова у десном рамену 40-годишњак српског порекла није играо кошарку скоро годину дана пре тог јутра, када је прихватио позив домаћина, заједно са неким бившим локалним спортистима.

Седам дана касније, „Лос анђелес тајмс” је објавио следећу вест:

„Необична срчана мана, толико ретка да је нема ни у статистикама, узела је живот кошаркашке звезде. Маравић је рођен без једне од две артерије које срце снабдевају крвљу. Извештај са аутопсије је запањио кардиологе и друге стручњаке за ране смрти у спорту, које се због напорних физичких активности обично догађају пре 20. године. Како је уопште могао да се бави професионалним спортом?“  

Легендарни „Пистол Пит” није ни знао за то своје стање, али је осам месеци раније, опраштајући се са оцем који је био на самрти, рекао „Видимо се ускоро”, уплашивши супругу Џеки. А пред одлазак за Пасадену, први пут није кренуо од куће махнувши синовима, већ је клекнуо испред њих, једну руку ставио на главу осмогодишњег Џејисона, другу на петогодишњег Џоша, и рекао им: „Џејисоне, пази на мајку и кућу. И ти Џоше помози, не остављај све на брату”.   

Трагедије су дуго пратиле Маравиће, који су потекли из Дрежнице код Огулина у Лици, одакле су се Питови деда и баба доселили у Пенсилванију. Вајо и Сара су у Питсбургу засновали породицу са десеторо деце, након чега је Вајо који је одржавао локомотиве погинуо у железничкој несрећи 1917. а 1918. шпанска грозница је поред милиона људи широм света, однела и деветоро браће и сестара Петра Маравића, Питовог оца, који је имао три године када се то десило.

Петар Прес Маравић (надимак Прес добио јер је као дечак био колпортер) оженио се Српкињом, американизованог имена Хелен, коју је упознао као 22-годишњу удовицу чији је супруг страдао у Другом светском рату. На њено инсистирање, „Прес” је уместо авијације изабрао да заврши каријеру кошаркаша (у једној од две лиге које ће се удружити у НБА, 1946/1947 носио дрес „Гвоздених” из Питсбурга) и постане тренер. Стигао је кући, 22. јуна 1947. године, са меча „Српске кошаркашке лиге” у Аликипи у Пенсилванији, на време да Хелен одвезе на порођај, који је на свет донео Пита (право име Питер). Хелен Маравић је 27 година касније, после проблема са алкохолом, извршила самоубиство.

Прес Маравић, који је био за кормилом екипе Лујзијана Стејт када је у дресу „Тигрова” његов син остварио највећу каријеру у историји америчке колеџ кошарке, био је везан за корене, причао да му „идеје долазе на српском” (коаутор прве књиге о селектирању кошаркаша), почетком осамдесетих је на неколико седмица и био у Југославији, са усвојеном кћерком Дијаном (рођена 1964, Пит имао и полубрата Ронија из мајчиног првог брака).  

Кошарка је била упориште „Пистол Питу”, којег је тим надимком  звао и отац, у пролажењу кроз трауме, оспоравања због изостајања тимских успеха током десетогодишње НБА епопеје (Атланта, Њу Орлеанс, Јута, Бостон) и повреде које су му и прекинуле каријеру. Без игре под обручима, почео је и да се бави бизнисом (имао НБА пензију од 80.000 долара годишње и имовину од 4,5 милиона) и да тражи смисао живота,  у јоги, медитацији, хипнози итд. Како је после причао, себе је пронашао у хришћанству једне новембарске ноћи 1982. у којој се молио, када је зачуо глас који му је рекао да буде јак јер снагу има у срцу (када је умро, играо је у мајици са натписом „Гледам у Бога”).

За разлику од Пита, који је фанатично тренирао (сведоци су тврдили да је аутомобил кроз чији је прозор као дечак тапкао лопту, возио брзином од 30 километара на час), Џејисон и Џош су не само одрасли без оца, него су се и борили са тежином презимена до краја њихових играчких каријера. 

„Бити синовима Пита Маравића било је и благослов и проклетство. А не можемо бити поноснији”, речи су Џејисона Маравића, који је стигао до пробе у Далас Мевериксима, па уместо понуде из Литваније изабрао да остане код куће, као тренер. Џош је био мање успешан, али је одлучио да игра на Лујзијана Стејту, где је „Пистолова” сенка највећа…