Четвртак, 27.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

После женидбе човек и нема аутобиографије

Овим ре­чи­ма је сво­ју „Ауто­би­о­гра­фи­ју” за­вр­шио Бра­ни­слав Ну­шић ко­ји је био ду­хо­вит ка­ко у де­ли­ма, та­ко и у при­ват­ном жи­во­ту: кад се же­нио тра­жио је од иза­бра­ни­це да му до­зво­ли да за­др­жи ма­кар је­дан по­рок – пи­ће, же­не или коц­ку
Бранислав Нушић са супругом у ложи Народног позоришта (Фотодокументација „Политике”)
Нушић са Жанком Стокић (Фотодокументација „Политике”)

„Мој ху­мор иза­зи­ва­ју­ћи смех на усна­ма убла­жа­ва су­ро­вост жи­во­та”, го­во­рио је сво­је­вре­ме­но Бра­ни­слав Ну­шић (8. ок­то­бар 1864 – 19. ја­ну­ар 1938), драм­ски пи­сац, при­по­ве­дач, но­ви­нар, ди­пло­ма­та... На Бо­го­ја­вље­ње, 19. ја­ну­а­ра 2018. на­вр­ша­ва се 80 го­ди­на од ка­да је слав­ни  ко­ме­ди­о­граф са овог све­та оти­шао у бе­смрт­ност за­хва­љу­ју­ћи сво­јим де­ли­ма „Сум­њи­во ли­це” , „На­род­ни по­сла­ник”, „Ожа­ло­шће­на по­ро­ди­ца”, „Власт”…  

Ну­шић ни­је био са­мо ду­хо­вит у сво­јим де­ли­ма већ и у при­ват­ном жи­во­ту. Знао је, бе­ле­же хро­ни­ча­ри, да се на­ша­ли ка­ко на свој, та­ко и ра­чун по­ли­ти­ча­ра, са­вре­ме­ни­ка на аутен­ти­чан, свој­ствен на­чин. 

При­ча­ло се да је још као де­те био не­ми­ран у шко­ли.

Та­ко је на ча­су срп­ског је­зи­ка ка­да су об­ра­ђи­ва­ли по­сло­ви­це био не­ста­шан и ни­је слу­шао шта про­фе­сор го­во­ри. За ка­зну про­зван је да ка­же при­мер не­ке по­сло­ви­це. „Ко­ли­ко бу­да­ла пи­та ни сто па­мет­них не мо­гу да му од­го­во­ре”, као из то­па од­го­во­рио је мла­ди Ну­шић. Про­фе­сор се осе­тио про­зва­ним, па је тра­жио да ка­же још је­дан при­мер. „Па­мет­ном је до­вољ­на реч”, од­го­во­рио је Ну­шић. Раз­љу­ће­ни про­фе­сор од­ла­зе­ћи по упра­ви­те­ља шко­ле, још јед­ном му се обра­тио: „Да те чу­јем са­да, Ну­ши­ћу.” „Не­сре­ћа ни­ка­да не до­ла­зи са­ма”, мир­но је при­ме­тио уче­ник...

Као мла­дић Ну­шић је био за­љу­бљен у ле­пу де­вој­ку са Топ­чи­дер­ског бр­да: Ми­ли­цу Тер­зи­ба­шић. Ка­да се Ми­ли­ца раз­бо­ле­ла, он за­мо­ли свог дру­га ле­ка­ра да је пре­гле­да и ле­чи, али ју је док­тор не са­мо из­ле­чио, не­го и за­вео. Ми­ли­ца и док­тор су се вен­ча­ли, а Ну­шић је ја­ко па­тио. Ипак, до­био је при­ли­ку и да им се осве­ти ка­да је по­зван да у „Град­ској ка­фа­ни” одр­жи пре­да­ва­ње о љу­ба­ви. У пр­вом ре­ду се­де­ли су Ми­ли­ца Тер­зи­ба­шић и њен су­пруг, а Ну­шић је пре­да­ва­ње по­чео ре­чи­ма: „Шта је то љу­бав? То је тра­гич­на при­ча у ко­јој из­ве­сна го­спо­ђи­ца во­ли јед­ног, а уда се за дру­го­га”, по­сле че­га је мла­ди брач­ни пар на­гло на­пу­стио са­лу. 

А ка­да је Бра­ни­слав Ну­шић про­сио Да­рин­ку Ђор­ђе­вић, кон­зу­ло­ву ћер­ку, по­ста­вио јој је услов: же­ни­ће се, али да му до­зво­ли да за­др­жи ма­кар је­дан по­рок – пи­ће, же­не или коц­ку. Му­дра Да­рин­ка раз­ми­шља­ла је та­да: ако би иза­бра­ла коц­ку, оти­шла би ку­ћа, ако би ода­бра­ла пи­ће, из ку­ће оде и здра­вље. Нај­бо­ље је, по­ми­сли­ла је Да­рин­ка, да га пу­сти да ју­ри же­не. Ка­да је Да­рин­ка пот­пи­са­ла да је са­гла­сна са тим, вен­ча­ли су се у ма­на­сти­ру код Би­то­ља, а Бра­ни­слав Ну­шић је сво­ју „Ауто­би­о­гра­фи­ју” за­вр­шио ре­чи­ма: „По­сле же­нид­бе чо­век и не­ма ауто­би­о­гра­фи­је.” 

Шу­шка­ло је и да је тај­но па­тио и био за­љу­бљен у глу­ми­цу Жан­ку Сто­кић, иако ту љу­бав ни­ка­да ни­је при­знао, али се зна да је за њу пи­сао „Го­спо­ђу ми­ни­стар­ку”. Тим по­во­дом на­ста­ла је анег­до­та из глу­мач­ких ку­ло­а­ра да је у то вре­ме у Са­ра­је­ву уни­штио фрак но­се­ћи Жан­ки ће­ва­пе са Ба­шчар­ши­је пред са­му пре­ми­је­ру. Жан­ки Сто­кић су се при­је­ли ће­ва­пи, а Ну­шић јед­но­став­но ни­је мо­гао а да јој не ис­пу­ни би­ло ко­ју же­љу. 

Ну­шић и „По­ли­ти­ка” 
Овај не­у­мор­ни јав­ни рад­ник, бри­љант­ни бе­сед­ник и за­кле­ти ро­до­љуб, то­ком бо­га­те и плод­не ка­ри­је­ре ра­дио је на ви­ше „фрон­то­ва”. Та­ко је ви­ше од три де­це­ни­је Бра­ни­слав Ну­шић био и стал­ни са­рад­ник „По­ли­ти­ке”, од­но­сно ви­ше од са­рад­ни­ка: је­дан је од уте­ме­љи­ва­ча „По­ли­ти­ке” бу­ду­ћи да се у ре­дак­ци­ји по­ја­вио све­га не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле по­кре­та­ња но­ви­на и вр­ло бр­зо по­стао но­ви­нар и уред­ник, об­ја­вив­ши на сто­ти­не тек­сто­ва, при­ча, при­по­ве­да­ка, бе­ле­жа­ка.  Вла­ди­слав Риб­ни­кар, осни­вач и вла­сник „По­ли­ти­ке”, пред­ло­жио је у то вре­ме да Ну­шић ство­ри „сво­ју” ру­бри­ку, а да те­ма­ти­ка бу­де сво­је­вр­сни си­же из жи­во­та у пре­сто­ни­ци, па се та­ко ро­ди­ла и чу­ве­на ру­бри­ка „Из бе­о­град­ског жи­во­та” – ко­ју је уре­ђи­вао и за ко­ју је тек­сто­ве пи­сао под псе­у­до­ни­мом Бен Аки­ба.

Сво­је­вре­ме­но је по­ку­шао и на ко­њу да уђе у та­да­шње Ми­ни­стар­ство ино­стра­них по­сло­ва у вре­ме де­мон­стра­ци­ја због оку­па­ци­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Скуп­штин­ски пор­тир за­мо­лио га је да се ма­не та­квог по­сла, али је Ну­шић имао спре­ман од­го­вор: „Мо­ре, пу­сти Јо­во, ни­је ово ни пр­ви ни по­след­њи коњ ко­ји ула­зи у ми­ни­стар­ство.”

По­зна­ти ко­ме­ди­о­граф је, ка­ко је об­ја­снио у јед­ном ин­тер­вјуу, сва­ко сво­је де­ло пи­сао у тр­ку. Та­ко је „Свет” на­пи­сао за 27, „Пут око све­та” за 16 да­на, а „На­род­ног по­сла­ни­ка” за два ме­се­ца.  Ипак, ре­корд је по­сти­гао са тра­ге­ди­јом „Ха­џи-Ло­ја”, па је у сре­ду уве­че у де­вет са­ти, у до­ба анек­си­о­не кри­зе, дру­штво у ка­фа­ни кон­ста­то­ва­ло да би би­ло до­бро да се од­мах на­пи­ше јед­но де­ло. Ко­мад је од де­вет уве­че до три са­та ују­тро био го­тов, а од се­дам до де­сет са­ти на­ред­ног ју­тра уло­ге су би­ле и по­де­ље­не. У че­твр­так по­сле под­не је би­ла пр­ва про­ба, а у су­бо­ту пре­ми­је­ра у На­род­ном по­зо­ри­шту. 

Би­ра­ју­ћи ру­ко­пи­се ко­је ће по­не­ти пре­ко Ал­ба­ни­је, Ну­шић спа­ку­је и „Сум­њи­во ли­це”. Ипак, у При­шти­ни, ода­кле се ишло пе­ши­це пре­ма При­зре­ну, си­лом при­ли­ка мо­рао је да сма­њи пр­тљаг па је не­ке ру­ко­пи­се оста­вио, ме­ђу њи­ма и овај ко­мад. „Иди бе­до. Ни­сам био ка­дар пре­не­ти те пре­ко Ал­ба­ни­је”, за­пи­сао је та­да Ну­шић. Пла­ше­ћи се вла­сти 35 го­ди­на ни­ко ни­је хтео или смео да овај ко­мад по­ста­ви у по­зо­ри­шту. Кра­јем 1918. го­ди­не, по­сле про­бо­ја Со­лун­ског фрон­та, Ну­шић се вра­тио у Ско­пље и са­знао да су не­ки ње­го­ви ру­ко­пи­си за­па­ље­ни, али да су они ко­је је оста­вио у При­шти­ни ипак „пре­жи­ве­ли”.

Уз све то био је и па­си­о­ни­ра­ни ко­лек­ци­о­нар ка­ри­ка­ту­ра. Ње­го­ва ћер­ка Мар­ги­та Ги­та Пре­дић Ну­шић по­кло­ни­ла је Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да ко­лек­ци­ју од сто­ти­нак ка­ри­ка­ту­ра ко­је је Ну­шић за жи­во­та са­ку­пио. Зна­ча­јан до­при­нос дао је и срп­ској фо­то­гра­фи­ји. Ну­шић је уче­ство­вао у Пр­вој из­ло­жби фо­то-ама­те­ра у Бе­о­гра­ду, али је об­ја­вљи­вао и ра­до­ве на те­му фо­то­гра­фи­је у Ср­би­ји, а три сво­је пу­то­пи­сне књи­ге илу­стро­вао је фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је је сам ура­дио. 

Ма­ње је по­зна­то да је био и ениг­ма­та. Са­ра­ђи­вао је са бе­о­град­ским ли­стом „Срп­че” у ко­јем су об­ја­вље­не две ње­го­ве за­го­нет­ке: „Ко­ји су јун­ци и по име­ну и по ју­на­штву јед­на­ки?” (Ми­лош Оби­лић и Ми­лош Обре­но­вић) и „За ко­ју ре­ку ве­ле да ни­је це­ла? (ре­ка По).

Са­вре­ме­ни­ци су за­бе­ле­жи­ли и да Ну­шић ни­ка­да ни­је пре­жа­лио си­на је­дин­ца ко­ји је по­ги­нуо 1915. го­ди­не. Стра­хи­ња Бан бо­рио се у Скоп­ском ђач­ком ба­та­љо­ну, по­зна­ти­јем као 1.300 ка­пла­ра, а у пи­сми­ма ко­је је слао оцу и ве­ре­ни­ци пред­о­се­тио је свој тра­гич­ни крај. Ду­го по­сле ње­го­ве смр­ти Бра­ни­слав Ну­шић ни­је пи­сао ко­ме­ди­је, а сво­ју ту­гу и бол ове­ко­ве­чио је ро­ма­ну у „Де­вет­сто­пет­на­е­ста, тра­ге­ди­ја јед­ног на­ро­да”.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Raca Milosavljevic
... hvala za lep tekst o Nusicu ... mnoge recenice i misli Nusiceve kao da se danas dogadjaju ...
Jovan Milanovic
Bolje da je trazio makar jedan obrok (vidi sliku).
Marko
Kao na primer - sendvič.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.