Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Краљева повеља у темељу парламента

Здање – започето за Краљевину Србију, завршено за Краљевину Југославију, у коме је за време Другог светског рата у била окупациона цивилна управа за Србију, а потом редом парламенти ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ – данас је опет познато као Дом Народне скупштине
Из­град­ња На­род­не скуп­шти­не три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка (Фо­то­до­ку­мен­та­ци­ја „По­ли­ти­ке”)
Дом На­род­не скуп­шти­не да­нас (Фо­то Ан­ђел­ко Ва­си­ље­вић)

„Ни­је по­стид­но, за­то што смо тек да­нас до­вр­ши­ли овај рад, јер за то смо вре­ме ство­ри­ли ле­пу на­шу до­мо­ви­ну”, ре­као је пред­сед­ник пар­ла­мен­та Сте­ван Ћи­рић у ду­гач­ком по­ли­тич­ком го­во­ру на све­ча­но­сти осве­ће­ња но­ве згра­де На­род­не скуп­шти­не у не­де­љу, 18. ок­то­бра 1936. го­ди­не. До­мо­ви­на о ко­јој је реч је, на­рав­но, Кра­ље­ви­на Ју­го­сла­ви­ја, а но­ва згра­да пар­ла­мен­та гра­ђе­на је бли­зу три­де­сет го­ди­на због то­га што су рад­ни­ци си­лом при­ли­ка по­ста­ја­ли рат­ни­ци: оста­вља­ли су „че­кић на стра­ну” и узи­ма­ли „дру­го ору­ђе, че­као их је но­ви по­сао: тре­ба­ло је из­гра­ди­ти на­ро­ду ве­ли­ку отаџ­би­ну”. 

Про­шле го­ди­не на­вр­ше­но је 110 го­ди­на од по­ста­вља­ња ка­ме­на те­мељ­ца за ово зда­ње, чи­ја је из­град­ња, као и (пре)на­ме­на, сво­је­вр­сно све­до­чан­ство бур­ног 20. ве­ка на про­сто­ру др­жа­ва чи­ји је Бе­о­град био глав­ни град. Пр­во Ср­би­је, а он­да кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Зда­ње је за­вр­ше­но као згра­да на­род­ног пред­став­ни­штва кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та у ње­му је би­ла оку­па­ци­о­на ци­вил­на упра­ва за Ср­би­ју, а по­сле је слу­жи­ло као нај­ви­ши дом ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ.

Опи­сан је пун круг и по­сле сто го­ди­на вра­ће­на је пр­во­бит­ној на­ме­ни – да бу­де срп­ска На­род­на скуп­шти­на. Ср­би­ја је по­но­во по­ста­ла са­мо­стал­на др­жа­ва 5. ју­на 2006, а 3. ју­ла ова згра­да по­ста­је и зва­нич­но Дом На­род­не скуп­шти­не Ср­би­је. Сед­ни­це скуп­шти­не су ко­нач­но из згра­де у Кра­ља Ми­ла­на пре­се­ље­не у овај дом 2009. го­ди­не, ка­да је пар­ла­мен­ту пред­се­да­вао Оли­вер Ду­лић.

При­че о ње­ном ду­гом гра­ђе­њу, о то­ме ка­ко је, кроз ра­то­ве, не­ма­шти­ну, ује­ди­ње­ња и раз­је­ди­ње­ња, пра­ти­ла суд­би­ну на­ро­да и др­жа­ва ко­ји­ма је би­ла на­ме­ње­на, струч­не и ла­ич­ке, на­ла­зе се у ра­зним мо­но­гра­фи­ја­ма, ли­те­ра­ту­ри, на пор­та­ли­ма, у ме­ди­ји­ма. Али, ма­ње су по­зна­ти де­та­љи о ко­ји­ма је „По­ли­ти­ка” та­да пи­са­ла. У бро­ју 1.296, из ав­гу­ста 1907. го­ди­не у из­ве­шта­ју о по­ла­га­њу те­ме­ља за „дом На­род­ног Пред­став­ни­штва”, на­во­ди да „кроз оки­ће­не бе­о­град­ске ули­це иду мно­ги гра­ђа­ни и се­ља­ци на Ба­тал-џа­ми­ју”, ло­ка­ци­ју на­спрам двор­ског пар­ка где је дав­но пре то­га би­ла ислам­ска бо­го­мо­ља ко­ја је на­пу­ште­на, од­но­сно „ба­та­ље­на”... Прет­ход­но је у Са­бор­ној цр­кви би­ла све­ча­на слу­жба ко­јој су при­су­ство­ва­ли краљ Пе­тар, пре­сто­ло­на­след­ник Ђор­ђе, кра­ље­вић Алек­сан­дар, прин­це­за Је­ле­на и принц Па­вле, сви ми­ни­стри, др­жав­ни са­вет­ни­ци, на­род­ни по­сла­ни­ци...

По­сле го­во­ра ми­тро­по­ли­та Ди­ми­три­ја, краљ је на Ба­тал-џа­ми­ји сре­бр­ном ми­стри­јом об­ло­жио ка­мен це­мен­том, па је он­да про­чи­тао по­ве­љу на­пи­са­ну на пер­га­мен­ту, ста­вио то у јед­ну ме­тал­ну ку­ти­ју и то по­ло­жио у ка­мен те­ме­љац. „Два Ма­ће­дон­ца у на­род­ном оде­лу мет­ну­ли су по­мо­ћу по­лу­га по­врх то­га још је­дан ка­мен. Краљ је та­да сре­бр­ним че­ки­ћем три пу­та уда­рио по ка­ме­ну те­мељ­цу и ти­ме је це­ре­мо­ни­ја би­ла свр­ше­на”, пи­сао је из­ве­штач „По­ли­ти­ке”. Све­ча­ност је по­че­ла у 10.30, ка­да су по­че­ли да до­ла­зе чла­но­ви ди­пло­мат­ског ко­ра, а окон­ча­на је у 11.45 са­ти.

Шта је пи­са­ло на кра­ље­вом пер­га­мен­ту на­ла­зи­мо у „По­ли­ти­ци”: „За вла­де Кра­ља Пе­тра Пр­вог, ка­да се по­вра­ти сло­га из­ме­ђу Кру­не и На­ро­да у Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји, уда­ри Краљ те­мељ До­му На­род­не Скуп­шти­не, у при­су­ству сво­је де­це и у при­су­ству Ми­тро­по­ли­та Ср­би­је Ди­ми­три­ја, пред­сед­ни­ка вла­де и свих ми­ни­ста­ра, на­род­них по­сла­ни­ка, др­жав­них ве­ли­ко­до­стој­ни­ка, вој­них ста­ре­ши­на, вој­ске и мно­го­број­ног на­ро­да 27 ав­гу­ста 1907 го­ди­не од ро­ђе­ња Хри­сто­ва, у Бе­о­гра­ду. Пе­тар.” На пер­га­мен­ту у те­ме­љу скуп­шти­не су ис­пи­са­на и име­на ми­тро­по­ли­та Ди­ми­три­ја, пред­сед­ни­ка Ми­ни­стар­ског са­ве­та и ми­ни­стра ино­стра­них де­ла Ни­ко­ле Па­ши­ћа, ми­ни­стра вој­ног и кра­ље­вог по­ча­сног ађу­тан­та ге­не­ра­ла Ра­до­ми­ра Пут­ни­ка, ми­ни­стра фи­нан­си­ја Ла­за­ра Па­чуа, као и ми­ни­ста­ра про­све­те и цр­кве­них де­ла, на­род­не при­вре­де, гра­ђе­ви­на, прав­де, уну­тра­шњих де­ла. На кра­ју је име ар­хи­тек­те Јо­ва­на Ил­ки­ћа.

За ло­ка­ци­ју но­ве скуп­шти­не ода­бра­но је ме­сто у чи­јој је бли­зи­ни 30. но­вем­бра 1830. го­ди­не одр­жа­на Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на, на ко­јој је про­чи­тан ха­ти­ше­риф тур­ског сул­та­на о пра­ви­ма Ср­ба и кња­зу Ми­ло­шу по­твр­ђе­но пра­во на­след­ног кне­за. Спо­ра­дич­но се спе­ку­ли­са­ло и да су на том ме­сту спа­ље­не мо­шти Све­тог Са­ве.

Зда­ње је за­вр­ше­но 1936, а исте го­ди­не, 20. ок­то­бра, у њој је одр­жа­но пр­во скуп­штин­ско за­се­да­ње. Све­ча­ност осве­ће­ња но­ве згра­де, одр­жа­на два да­на ра­ни­је, ука­зу­је на слич­не про­бле­ме на­ше зе­мље, без об­зи­ра на де­це­ни­је ко­је су про­те­кле. У из­ве­шта­ју са тог до­га­ђа­ја, „По­ли­ти­ка” пре­но­си и го­вор ми­ни­стра гра­ђе­ви­на Ко­жу­ла, ко­ји је го­во­рио у име вла­де: „Ми смо за­вр­ши­ли згра­ду ко­ја је по­чи­ња­на, гра­ђе­на, ру­ше­на и пре­пра­вља­на. Згра­ду ко­ју ни­јед­на вла­да ни пре ни по­сле Осло­бо­ђе­ња ни­је мо­гла да за­вр­ши. Ми смо из­ве­ли све оно што пре нас ни­су сме­ли ни да поч­ну. Ми смо, упр­кос сви­ма смет­ња­ма, упр­кос стра­шним про­ро­чан­стви­ма, упр­кос ство­ре­ној ве­ри да ова згра­да не мо­же и не­ће би­ти ни­ка­да за­вр­ше­на, јер не да ђа­во ил’ не да Бог, ми смо је – вла­да г. др. Ми­ла­на Сто­ја­ди­но­ви­ћа – за­вр­ши­ли за не­ко­ли­ко ме­се­ци. И то је оства­ре­ње јед­ног ју­го­сло­вен­ског сна – да ју­го­сло­вен­ски на­род има свој Пар­ла­мент”.

У овом из­ве­шта­ју чи­та­мо и да су три та­да­шња на­род­на по­сла­ни­ка би­ли у скуп­шти­ни и 1907, да су при­су­ство­ва­ли све­ча­но­сти на Ба­тал-џа­ми­ји, а да је на тој све­ча­но­сти пе­вао хор ко­јим је ди­ри­го­вао Мо­кра­њац. Ар­хи­тек­та Пе­ра Ј. По­по­вић је у „По­ли­ти­ци” од 18. ок­то­бра 1936. пи­сао о исто­ри­ја­ту зда­ња и под­се­тио ка­ко је у Ср­ба би­ло не­стал­но ме­сто На­род­не скуп­шти­не: „Од пр­вог са­стан­ка ње­ног под Ка­ра­ђор­ђем, у је­сен 1804 у Остру­жни­ци, па до по­след­ње скуп­шти­не у Ни­шу 1915 и у ино­стран­ству за вре­ме Свет­ског ра­та на Кр­фу...”.

Го­во­ре­ћи о етап­ној град­њи но­ве скуп­шти­не, По­по­вић ка­же да је згра­да „за­ми­шље­на ве­ли­ка, а Ср­би­ја ма­ла и си­ро­ма­шна”, да је „ка­ме­ни сокл” (за те­ме­ље) из­ра­ђен од ри­пањ­ског гра­ни­та и да је пред­ста­вљао до та­да у Ср­би­ји нај­ве­ћи ка­ме­нар­ски рад... Пи­ше и да је згра­да због пре­ки­да у ра­до­ви­ма про­па­да­ла па по­пра­вља­на, да су се пла­но­ви згра­де ме­ња­ли, ме­ња­ли су се и ма­те­ри­ја­ли за град­њу, али да је по­сао ипак за­вр­шен „до­бро и со­лид­но”. „Њен је рас­по­ред прост и ја­сан и нај­ви­ше ли­чи на Беч­ки пар­ла­мент”, оце­нио је ар­хи­тек­та По­по­вић и на­вео да је вред­ност згра­де око сто ми­ли­о­на ди­на­ра, од ко­јих је пре ра­та утро­ше­но око два ми­ли­о­на, а оста­так по­сле ра­та.

Са­чу­ва­но ви­ше од 600 све­тиљ­ки Ни­ко­ла­ја Кра­сно­ва

– Про­је­кат за из­град­њу До­ма на­род­ног пред­став­ни­штва пр­во­бит­но је, 1892. го­ди­не, по­ве­рен срп­ском ар­хи­тек­ти из Бе­ча Кон­стан­ти­ну А. Јо­ва­но­ви­ћу, али је из­град­ња од­ло­же­на. 

– Град­ња је по­че­ла пре­ма про­јек­ту Јо­ва­на Ил­ки­ћа из 1901. го­ди­не. Ил­кић је умро у за­ро­бље­ни­штву 1917. го­ди­не, а 1920, уз од­лу­ку о на­став­ку ра­до­ва на из­град­њи Скуп­шти­не, про­је­кат је по­ве­рен ње­го­вом си­ну и са­рад­ни­ку Па­влу Ил­ки­ћу. Ра­до­ви су тра­ја­ли до 1926. го­ди­не.

– Чу­ве­ни ру­ски ар­хи­тек­та Ни­ко­ла Кра­снов био је глав­ни про­јек­тант у сле­де­ћој фа­зи град­ње, ко­ја је за­по­че­та 1934. го­ди­не, по­сле смр­ти кра­ља Алек­сан­дра. Ком­пле­тан ен­те­ри­јер де­ло је Кра­сно­ва, као и де­ко­ра­тив­на огра­да, чи­ји су са­став­ни део би­ле и две стра­жа­ре са сти­ли­зо­ва­ним фе­ње­ри­ма на вр­ху. До да­нас је са­чу­ва­но ви­ше од 600 ко­ма­да ори­ги­нал­них све­тиљ­ки, чи­ји је аутор Кра­снов.

– Скулп­ту­ра Игра­ли се ко­њи вра­ни, по­ста­вље­на уз глав­но сте­пе­ни­ште 1938. го­ди­не, ди­рект­но је на­ру­че­на од То­ме Ро­сан­ди­ћа.

– Огра­да се на­ла­зи­ла око скуп­штин­ског зда­ња до 1956. го­ди­не, ка­да је упо­тре­бље­на за укра­ша­ва­ње ви­ле „Би­ља­на” на Охри­ду и огра­ду око „Бе­лог дво­ра” на Де­ди­њу.

– У овој згра­ди је 1945. одр­жа­но Тре­ће за­се­да­ње АВ­НОЈ-а, на­кон че­га је фор­ми­ра­на При­вре­ме­на На­род­на скуп­шти­на Де­мо­крат­ске Фе­де­ра­тив­не Ју­го­сла­ви­је.

 –Због зна­ча­ја сво­је функ­ци­је, ве­за­но­сти за исто­риј­ске до­га­ђа­је и ар­хи­тек­тон­ских и умет­нич­ких вред­но­сти, згра­да Скуп­шти­не је 1984. го­ди­не про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. 

– На зи­до­ви­ма Скуп­шти­не на­ла­зи се два­де­сет фре­са­ка ко­је су, то­ком 1937. го­ди­не, ура­ди­ли про­ве­ре­ни мај­сто­ри де­ко­ра­тив­ног сли­кар­ства и углед­ни умет­ни­ци, ода­бра­ни на кон­кур­су рас­пи­са­ном прет­ход­не го­ди­не.

– Збир­ка сли­ка је об­у­хва­та­ла 156 де­ла од ко­јих је, 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не, 60 укра­де­но или у по­жа­ру уни­ште­но, ме­ђу њи­ма и вр­ло дра­го­це­на де­ла Ара­ли­це, До­бро­ви­ћа, Ко­њо­ви­ћа, Лу­бар­де, Ма­ка­не­ца, Ми­ло­са­вље­ви­ћа, Ми­лу­но­ви­ћа...

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran Matejić
Dragocena slikarska dela NISU ZA NARODNU SKUPSTINU, vec za muzej. U skupstini mogu da budu i reprodukcije.
Posmatrac
Danas, celom duzinom ispred Skupstine, proteze se oronula drvena taraba sa od kise i vetra pocepanim plakatama sa imenima nestalih i poginulih lica.
Mikajlo
Prostor ispred Skupstine tada je bio lepse uredjen nego danas. A, svi ovi automobili ispred su ruglo i nije im mesto tu. Nadam se sto pre novoj garazi i uredjenju prostora oko Skupstine.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.