Нова фаза путинизма

Садашњи председник ужива практично неподељену подршку бирачког тела, победа у марту му је суђена. Али шта следи после пребројавања изборних гласова и проглашења победника? Да ли ка (никада сигурној) будућности наставити истим путем у уверењу да је садашњи политички курс правилно усмерен, па и непромењив, или ће бити потребно тражити другачија решења, спремати за њих нове људе, прилагођавати се… И у којој мери?

А прва дилема се већ појавила: зашто, наиме, опозиционом активисти Алексеју Наваљном (41) бранити да истакне сопствену председничку кандидатуру када су му шансе на било какав успех на нивоу статистичке погрешке? Одговор је можда у томе што ће он на наредним изборима (2024) већ имати 47 година, уз које иде и политичко искуство за свако поштовање.

На страни власти сличан кандидат, за сада, није истакнут. А када ће се то десити, и ко би то евентуално могао да буде, не могу да назру ни најбољи познаваоци руске политичке сцене. Управо стога, пред председником у последњем мандату пре свега је задатак стварања атмосфере у којој би долазак евентуалног наследника био довољно убедљив и са најмање потреса, уз недвосмислено указивање на наставак путинизма. На унутрашњем плану циљ је свакако даље јачање економије и обезбеђивање таквог стандарда грађана који би испуњење постављених економских циљева учинио могућим, без значајнијих социјалних потреса. Укратко, управо оно што је Путину и обезбедило успешно вођење државе током протеклих 18 година.

Али, понављамо, све наведено мора бити обезбеђено у новим глобалним условима. У годинама након одласка првог руског председника Бориса Јељцина много шта се мењало. Све указује на то да је време у којем је Америка била доминантна сила заувек окончано. Како на економском, тако и на војном плану. Никли су нови центри моћи, распоређени широм наше планете, посебно на Далеком истоку.

У Москви су свега поменутог и те како свесни и своју политику воде оним интензитетом који у највећој мери може да предупреди већину могућих инцидената. Чак је и рат у Сирији вођен са посебном пажњом и на просторима на којима Американци или нису желели, или нису могли посебно да се истичу. Даље од тога се није ишло. Слично је и у Украјини, пре тога у Грузији. Комбинација силе и (вечитих) преговора. На економском плану тактика је слична: обезбедити за себе што повољнији положај, али без изазивања гнева једнако моћних. У том смислу и повремене и селективне санкције, „зарађене” због дешавања у Украјини, могу да се поднесу. Некадашњи хладни рат који је деценијама тињао између Русије и САД тако се полако преселио на компјутерске друштвене мреже и испаде појединих светских политичара, или оних који би да се у то друштво уплету.

Али, све наведено не осигурава престо за Путиновог наследника. Реч је о много деликатнијем послу у који би морао да буде укључен неко као већ поменути Наваљни. Јер јасно је да су предстојећи мартовски избори пре свега нека врста „модне ревије” за неког будућег шефа државе. Свако ко мисли да би у председничку трку могао да се укључи касније у старту је осуђен да каска за осталима. То објашњава и сва настојања садашње власти да опозиционог лидера, који тренутно може да рачуна на једва два одсто бирачких гласова, на сваки начин уклоне из председничке трке.