Доброчинитељке у узвишеној мисији

Пожаревац – За Коло српских сестара Пожаревац 2017. година била је веома значајна. Под слоганом „Године доброте” обележено је 112 година од оснивања и четврт века од обнављања рада овог добротворног друштва. Као део Кола у Србији, основаног 1903. године, пожаревачки одбор две године касније основала је Босиљка Боса Павловић, по женској лози праунука Карађорђа Петровића. Босиљка је са супругом Стојаном, пожаревачким трговцем, изродила три сина и кћер Даницу, мајку Милене Павловић Барили. Данас се Фондација „Миленин дом” и галерија која носи име славне сликарке налази у породичној кући Павловића коју је Даница, у знак сећања на своју ранопреминулу кћер Милену, 1962. године даривала Пожаревцу. Миленина бака Боса је била прва председница Кола српских сестара у Пожаревцу и на том месту остала је 25 година, све до смрти.

Чланице пожаревачког Кола су током ослободилачких ратова 1912–1918. радиле у привременој војној болници, неговале су рањене војнике. После Првог светског рата основале су Дом за заштиту ратне сирочади, а малишани су одмила Босу Павловић звали „наша нана Боса”, каже за „Политику” Јасмина Живковић, актуелна председница Кола српских сестара у Пожаревцу.

У међуратном периоду, осим помоћи сиромашној деци и старијима, Коло је развијало културне и просветне делатности. Организоване се Светосавске свечаности, а у част и сећање на прву председницу, сваке године о Светом Сави, чланице Кола су даривале једног одличног ученика Пожаревачке гимназије у којој су помогле и оснивање Ђачке дружине „Развитак”.

– У предвечерје Другог светског рата пожаревачко Коло је имало 131 чланицу. Биле су то угледне даме из познатих породица. Углед и поштовање Кола српских сестара у грађанском Пожаревцу били су на изузетно високом нивоу, а чланство и рад у Колу сматрали су се посебном чашћу – прича Јасмина Живковић.

Али, овим добротворкама је два пута у историји био забрањен рад. Најпре 1942. године наредбом од стране немачке окупационе власти, због чега су биле приморане да у ратним годинама наставе да раде под окриљем Црвеног крста у Пожаревцу. Други пут, по ослобођењу, када су нове власти 1947. године желеле да раскрсте са свим што је имало карактер буржоаског и реакционарног, због чега Коло српских сестара у Пожаревцу, а и у целој Србији, пет деценија није деловало.

Несрећна дешавања на просторима бивше Југославије била су повод да се обнови њихов рад, најпре у Београду 1990. године, а две године касније и у Пожаревцу. Хумане Пожаревљанке желеле су да помогну унесрећенима у грађанском рату. Од тада, четврт века без прекида несебично воде рачуна о избеглима, социјално угроженима, сиромашној деци, вишечланим породицама, самохраним мајкама...

И то није све. Баш као и између два рата, Коло не заборавља културу, просвету, традицију. Први Светосавски бал у Пожаревцу организовале су 1993. године, а од тада је традиција, као и Васкршње хуманитарно дружење, концерт „Младост, светлост доброте”.

Данас одбор Кола српских сестара у Пожаревцу има око 40 активних чланица, свих професија. Охрабрује чињеница да је све више млађих добротворки у овом граду, а како наглашава наша саговорница чланство у Колу српских сестара сматра се посебном чашћу. Крајем 2017. обележиле су још један јубилеј – десет година манифестације „Стишка посна трпеза” коју одржавају у првој недељи Божићног поста. Осим изложбе посних специјалитета, бирала се најукуснија, најоригиналнија и најлепше аранжирана посна трпеза. Сав приход намењен је за куповину школског прибора и уџбеника најсиромашнијим ученицима пожаревачких основних школа, као и једној избегличкој породици.

Добротворно, културно и просветно удружење Коло српских сестара у Пожаревцу, у својој узвишеној мисији, постало је права институција, с великим угледом у поштовањем у граду. А како и не би, када не одступају од завета Надежде Петровић, једне од оснивачица Кола српских сестара на нивоу Србије: „Закунимо се да ћемо друштво одржати, с његовом основном сврхом, док и једна Српкиња постоји.”