Седам деценија непрестано уз „Политику”

Са ра­до­шћу се при­се­ћа не­ких, за ње­га за­ни­мљи­вих на­сло­ва ко­је су у „По­ли­ти­ку” трај­но ути­сну­ли но­ви­на­ри Ми­ро­слав Ра­дој­чић, Ђу­ка Ју­ли­ус, Ни­ко­ла Ле­кић, Ри­сто Ба­јал­ски, Жив­ко Ми­лић, Јуриј Густинчич...

– То су за­и­ста би­ли слав­ни до­пи­сни­ци. Се­ћам се на­сло­ва из 1952. ко­ји је Ра­дој­чић дао тек­сту ка­да је ма­ђар­ски фуд­бал­ски тим на „Вем­бли­ју” по­бе­дио Ен­гле­зе са шест пре­ма три: „Да­нас под по­тму­лим лон­дон­ским сун­цем на Вем­бли­ју про­па­да ен­гле­ска фуд­бал­ска сла­ва”. И Ни­ко­ла Ле­кић, до­пи­сник из Ри­ма, био је баш ду­хо­вит са на­сло­вом о јед­ном про­му­ћур­ном Ри­мља­ни­ну ко­ји је на јав­ном ве-цеу у Ри­му на­пи­сао: „Ве­ли­ке су па­пе, ве­ли­ки кра­ље­ви, а кад до­ђу ов­де сви су рав­ни ме­ни” – при­се­ћа се Ни­ко­ла. 

Док сла­ви свој 90. ро­ђен­дан у кру­гу по­ро­ди­це ко­ја, на сре­ћу, ни­је ма­ла, овај ви­тал­ни де­ка от­кри­ва шта га чи­ни ду­го­веч­ним, иако га жи­вот ни­је ни­ка­да ма­зио.

– При­ста­ли­ца сам фи­зич­ке ак­тив­но­сти. Сва­ки дан се кре­ћем, не гле­дам у кр­ште­ни­цу, а тру­дим се и да се хра­ним здра­во, ако је то уоп­ште мо­гу­ће у да­на­шње вре­ме. Ал­ко­хол ни­сам пио, а ду­ва­на сам се од­ре­као баш одав­но. Ипак, си­гу­ран сам да је тај­на мо­је ви­тал­но­сти у ча­ју. Пи­јем га сва­ко ве­че већ 44 го­ди­не. У жи­во­ту сам са­ку­пљао ле­ко­ви­то би­ље, а то ра­дим и дан-да­нас у око­ли­ни Ава­ле – ис­ти­че Ни­ко­ла и до­да­је да се у ње­го­вој шо­љи­ци на­ђе од три до се­дам ле­ко­ви­тих би­ља­ка, а нај­ви­ше су за­сту­пље­ни хај­дуч­ка тра­ва, кан­та­ри­он, мај­чи­на ду­ши­ца, бо­кви­ца, на­на, ма­тич­њак, под­бел и ка­ми­ли­ца. 

– То су уни­вер­зал­не биљ­ке, до­бре за сто­мак и плу­ћа, и тре­ба сва­ко да их пи­је – по­ру­чу­је он. 

Овај Ли­ча­нин про­вео је у Апа­ти­ну 56 го­ди­на, а од 2001. је си­лом при­ли­ка, због бо­ле­сти су­пру­ге Ми­це, по­стао и зва­нич­но Бе­о­гра­ђа­нин. У пен­зи­ју је оти­шао 1974, а у бра­ку био 57 го­ди­на. 

– Мла­ди тре­ба да зна­ју да, сем љу­ба­ви, брак под­ра­зу­ме­ва и раз­у­ме­ва­ње и по­што­ва­ње. У мо­јем ни­је би­ло не­су­гла­си­ца, во­ле­ли смо се и по­што­ва­ли. Та­ко тре­ба и мла­ђи да раз­ми­шља­ју, а не да бе­же од брач­не за­јед­ни­це и оба­ве­зе – уве­рен је Ни­ко­ла. 

По­што има и пре­ви­ше сло­бод­ног вре­ме­на, кра­ти га чи­та­њем. Сре­ћан је јер га очи до­б­ро слу­же и да­ље. Тре­нут­но је оку­пи­ран Са­ра­ма­го­вим књи­га­ма, увек се ра­до вра­ћа Гор­ком и До­сто­јев­ском, али је ње­гов пи­сац ипак био и остао Ле­њин.

– Ње­го­во де­ло „Др­жа­ва и ре­во­лу­ци­ја” за ме­не је ре­во­лу­ци­о­нар­на би­бли­ја. Иако не ве­ру­јем у Бо­га, про­чи­тао сам и Ста­ри и Но­ви за­вет, као и Ку­ран – ис­ти­че овај пен­зи­о­нер. 

До­не­дав­но је че­сто на­вра­ћао с дру­го­ви­ма у ка­фа­ну „Кор­ча­гин” и ка­фић СФРЈ, али по­што су ње­го­ви са­бор­ци оти­шли на веч­ни пут, са­да ка­же да не­ма с ким да иде та­мо. Ак­ти­ван је је­ди­но у Са­ве­зу бо­ра­ца Ср­би­је, јер је и сам био уче­сник НОБ-а, од сво­је 15. го­ди­не.