Пева у хору, чита „Политику”, ужива у љубави

– Ов­де сам већ пет го­ди­на. Сво­је­вољ­но сам до­шао, ни­ка­да се ни­сам по­ка­јао, а по­ро­дич­ну ку­ћу код Ка­ле­нић пи­ја­це оста­вио сам на­след­ни­ци­ма да у њој ужи­ва­ју. Имам дво­је де­це, дво­је уну­ча­ди и пра­у­ну­ка Фи­ли­па и пра­у­ну­ку Ми­њу. У бра­ку сам био шест де­це­ни­ја, али је су­пру­га Дра­ги­ца пре­ми­ну­ла – ка­же Ми­лан. 

У до­му је из­у­зет­но ак­ти­ван. Члан је хо­ра с ко­јим пу­ту­је и го­сту­је на ра­зним при­ред­ба­ма.

– Ка­жу ми да сам уни­кат, јер имам и глас и стас. Ни­ка­да ми ни­је те­шко да на­у­чим пе­сме, знам их око 40. Али, ето до­го­ди ми се да ка­да одем до тр­пе­за­ри­је да ви­дим шта има на ме­ни­ју ус­пут за­бо­ра­вим шта сам про­чи­тао – у ша­ли до­да­је Ми­лан.  

Сем пе­ва­ња, овај ви­тал­ни де­ка сво­је вре­ме пре­кра­ћу­је док игра шах и чи­та „По­ли­ти­ку”. И та­ко већ 60 го­ди­на. Наш лист по­хва­лио је по­себ­но због бес­плат­них пре­гле­да и ак­ци­ја ко­је „По­ли­ти­ка” ор­га­ни­зу­је го­ди­на­ма. Баш је, ка­ко ка­же, био на ВМА где је пре­гле­дао мла­де­же и све то за­хва­љу­ју­ћи нај­ста­ри­јем днев­ном ли­сту на Бал­ка­ну. За­до­во­љан је и што се не­гу­ју при­че о ста­ри­ји­ма. 

– Тре­ба во­ле­ти се­бе. Здрав сам, не пи­јем ни­ка­кве ле­ко­ве сем за при­ти­сак, са­мо ме ма­ло но­ге из­да­ју, ал’ се не дам. Удо­во­ља­вам се­би, та­ко да оба­ве­зно ку­пу­јем ке­фир, во­ће и по­вр­ће, пи­јем до­ста во­де и ре­дов­но ве­жбам и пе­ша­чим. От­крио сам и љу­бав у по­зним го­ди­на­ма, што ми да­је кри­ла. Љу­бав је ипак нај­бо­љи лек – при­зна­је Ми­лан. 

При­ја­те­љи­цу Љи­ља­ну упо­знао је у до­му пре три го­ди­не и отад су не­раз­двој­ни. Ова да­ма у ме­ђу­вре­ме­ну се исе­ли­ла из до­ма, али је и да­ље, ка­ко при­зна­је наш са­го­вор­ник, ње­го­ва де­сна ру­ка. 

– И ка­да сам ту­жан и сре­ћан, она је ту за ме­не и ја за њу. Упо­зна­ли смо се на ча­су фи­скул­ту­ре. Од­мах смо се за­во­ле­ли. Не­ма да­на да ни­смо за­јед­но, а ако се не ви­ди­мо, он­да при­ча­мо те­ле­фо­ном, ки­ко­ће­мо се као бле­са­ви. Сло­бод­но вре­ме про­во­ди­мо у шет­њи или код ње, јер она у дом не же­ли ви­ше да до­ла­зи – искрен је Ми­лан.