Увећавају се разлике између богатих и сиромашних

Ср­би­ја је зе­мља ве­ли­ких со­ци­јал­них не­јед­на­ко­сти: про­це­нат оних ко­ји код нас ку­пу­ју лук­су­зне ауто­мо­би­ле исти је као у нај­ра­зви­је­ни­јим европ­ским зе­мља­ма, док је удео оних ко­ји уоп­ште мо­гу да ку­пе ауто­мо­бил да­ле­ко ис­под европ­ског про­се­ка. Исто­вре­ме­но, 26 од­сто ста­нов­ни­штва жи­ви с при­хо­ди­ма ко­ји су ше­зде­сет од­сто ни­жи од на­шег ина­че ни­ског про­сеч­ног при­хо­да.

Ова по­ре­ђе­ња у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку” по­ми­ње со­ци­о­лог Сло­бо­дан Цве­јић, про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, а на пи­та­ње где се си­ро­ма­штво код нас нај­ви­ше пре­по­зна­је, ка­же да га, за раз­ли­ку од раз­ви­је­них зе­ма­ља, ви­ше има у се­ли­ма не­го у гра­до­ви­ма. На­ро­чи­то се то од­но­си на ста­рач­ка до­ма­ћин­ства, вла­сни­ке ма­лих зе­мљи­шних пар­це­ла на ко­ји­ма ни­је мо­гу­ће ор­га­ни­зо­ва­ти би­ло ка­кву про­из­вод­њу да би се од ње при­стој­но жи­ве­ло.

– И у гра­до­ви­ма има си­ро­ти­ње. Са­мо ако зна­мо да је 80 од­сто Ро­ма си­ро­ма­шно и да они чи­не око два од­сто ста­нов­ни­штва Ср­би­је, до­ла­зи­мо до по­да­тка о ве­ли­ком бро­ју си­ро­ма­шних. У гра­до­ви­ма је мно­го и оних ко­ји су оста­ли без по­сла због про­па­сти фир­ми у ко­ји­ма су не­кад ра­ди­ли, као и оних ко­ји ни­кад ни­су ра­ди­ли, а до­спе­ли су у сред­ње жи­вот­но до­ба. Мно­го је и до­ма­ћин­ста­ва ко­ја пре­жи­вља­ва­ју уз по­моћ јед­не пен­зи­је и не­што ра­да на цр­но – при­ме­ћу­је др Цве­јић, а као јед­ну од на­ших по­себ­но­сти по­ми­ње и огром­не ре­ги­о­нал­не раз­ли­ке. На јед­ној стра­ни је Бе­о­град, евен­ту­ал­но Но­ви Сад, ко­ји су у еко­ном­ском сми­слу на ни­воу про­сеч­них цен­трал­но­е­вроп­ских зе­ма­ља, а на дру­гој југ Ср­би­је, ко­ји је на ни­воу не­ких ва­не­вроп­ских ре­ги­о­на. Као илу­стра­ци­ју по­ми­ње ис­тра­жи­ва­ње Свет­ске бан­ке, ко­је је по­ка­за­ло да је сто­па си­ро­ма­штва на Но­вом Бе­о­гра­ду че­ти­ри про­цен­та, а у Ту­ти­ну 68 од­сто. Да­кле, у ис­тој др­жа­ви од­нос је је­дан пре­ма се­дам­на­ест.

Шта се, исто­вре­ме­но, де­ша­ва с на­шом сред­њом кла­сом? Она је де­ве­де­се­тих го­ди­на, на­рав­но, би­ла еко­ном­ски сла­би­ја, али ни та­да ни­је, ка­ко се то не­кад по­гре­шно ка­же, не­ста­ла. И де­ве­де­се­тих су се ње­ни при­пад­ни­ци лак­ше сна­ла­зи­ли, нпр. уз по­моћ до­дат­них по­сло­ва или уште­ђе­ви­не, што ни­је би­ло у до­ме­ту ни­жих сло­је­ва. По­сле 2000. сред­ња кла­са је код нас ве­о­ма еко­ном­ски оја­ча­ла, за­тим је од кри­зе 2009. по­но­во у па­ду, а ис­тра­жи­ва­ње ко­је уско­ро по­кре­ће Ин­сти­тут за со­ци­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња по­ка­за­ће у ко­јој је ме­ри тај део по­пу­ла­ци­је пре­ва­зи­шао еко­ном­ски пад од пре не­ко­ли­ко го­ди­на.

Нај­зад, кад је реч о нај­бо­га­ти­јим љу­ди­ма у Ср­би­ји, про­фе­сор ис­ти­че да се њи­хов број у од­но­су на пе­ри­од од пре де­сет–пет­на­ест го­ди­на ни­је мно­го уве­ћао, али рас­по­ла­жу ве­ћим бо­гат­ством не­го ра­ни­је и за­то се и раз­ли­ке из­ме­ђу њих и си­ро­ма­шних уве­ћа­ва­ју.

На пи­та­ње ко­ли­ко со­ци­јал­на по­ли­ти­ка др­жа­ве мо­же те раз­ли­ке да убла­жи, наш са­го­вор­ник ка­же да се та по­ли­ти­ка у од­но­су на вре­ме со­ци­ја­ли­зма ме­ња. У ства­ри, и да­нас има­мо не­ке еле­мен­те ста­ре со­ци­јал­не по­ли­ти­ке, нпр. у обра­зо­ва­њу, ка­да не­ко ма­ло се­ло са три ђа­ка има учи­те­љи­цу ко­ја им др­жи на­ста­ву. С дру­ге стра­не, у не­ким дру­гим аспек­ти­ма со­ци­јал­на по­ли­ти­ка др­жа­ве, у скла­ду с не­ким европ­ским нео­ли­бе­рал­ним прин­ци­пи­ма, мно­го је ре­стрик­тив­ни­ја. Ре­ци­мо у за­по­шља­ва­њу, где је по­др­шка др­жа­ве не­за­по­сле­ни­ма и они­ма ко­ји су спрем­ни да кре­ну у би­знис ма­ла и углав­ном вр­ло не­е­фи­ка­сна. 

– Они ко­ји кре­и­ра­ју со­ци­јал­ну по­ли­ти­ку дру­штва тре­ба­ло би стал­но да има­ју пред очи­ма ви­зи­ју за­до­вољ­ног и со­ци­јал­но укљу­че­ног гра­ђа­ни­на. Ако нам је то циљ, он­да ће и ра­зни еле­мен­ти со­ци­јал­не по­ли­ти­ке би­ти ка то­ме усме­ре­ни. Ако се, ме­ђу­тим, та ви­зи­ја сво­ди са­мо на еко­ном­ски раст и ин­ве­сти­ци­је, до­ма­ће или стра­не, а за­не­ма­ру­ју се ствар­не по­тре­бе гра­ђа­на, не­ће­мо има­ти за­до­вољ­но дру­штво – по­ја­шња­ва. 

Тач­но је то, ка­же др Цве­јић, да не­ма раз­ви­је­ног здрав­ства, школ­ства, до­бре со­ци­јал­не за­шти­те... без на­прет­ка еко­но­ми­је, али не­ке зе­мље успе­ва­ју да уса­гла­се сво­ју еко­ном­ску и со­ци­јал­ну по­ли­ти­ку, и код њих има­мо и за­до­вољ­не гра­ђа­не и раз­ви­је­ну при­вре­ду.