Страдање Рома у Првом светском рату

Научни значај ове изложбе је, како додаје, у томе што је први пут фотографија узета као примарни извор за проучавање историје Рома.

– Не зна се број страдалих Рома у рату, али знамо да су учествовали у српској војсци и повлачили се са њом. Фото-материјал скупљао сам деценијама, откупљујући га од људи који се баве фотографијом. Уочио сам бројне дописне карте које приказују Роме из тог периода; неке од тих дописница су умножаване, нарочито у немачким типографијама, а на фотографијама се виде и мршава, голишава ромска деца на снегу и са њима добро угојени аустроугарски официри. На једној фотографији видимо како војник прислања Ромкињи бајонет на главу – истиче наш саговорник, који чува и фотографију свог деде, официра Живојина Ацковића са Крфа из 1916. године.

Роми су били и војни музичари у рату, а у то време настало је неколико ромских кола која се и данас свирају.

– Познат је случај када су Бугари 1917. стрељали становништво јабланичког и топличког среза, ромски војници Илија Илић и Буксан Стругопрутић кренули су ка непријатељској војсци, док је трубач Гвозденог пука Рустем Сејдић (носилац Албанске споменице, прадеда трубача Фејата Сејдића) зашао међу бугарске редове и одсвирао за српску војску сигнал за на„пад” а за бугарску „повлачење”. Искусни музикант претходно се кришом прикрао бугарском рову и „скинуо” шта свира бугарски трубач. Сву тројицу одликовали су регент Александар Карађорђевић и француски командант Франше д’ Епере – наводи Ацковић, и помиње да је због ромског учешћа у рату на српској страни у Београду касније подигнут обелиск с натписом ”У сећање на ромске жртве које су умрле или убијене током рата 1914?918”.

Према његовим речима, за време рата и пре њега, донети су бројни законски акти који су ромско становништво ниподаштавали и потцењивали, као онај из 1912. у Француској или 1916. у Хрватској. Ромима је забрањивано кретање, бављење музиком и продаја коња, што су била њихова основна занимања, а на свака 24 сата морали су да се јављају у полицију. Таквих закона, каже наш саговорник, у Србији није било.

– На изложби је анализиран живот Рома у Србији, Хрватској, Румунији, Бугарској, Француској, Немачкој и Русији. За време рата француске власти су прогнале Роме у логоре сматрајући их сумњивим и непожељним. Роми су се у британске војне снаге јављали и као добровољци. Помињу се као добри коњаници, коњички инструктори, ковачи и поткивачи унутар британске војске где је било и ромских пилота. У Русији су после Октобарске револуције отворене школе на ромском, покренути њихови листови, штампане књиге. Цигански хорови забављали су у то доба руско племство, а међу најпознатијим био је хор Лебедевих. Те хорове су слушали и стари и млади, волео их је и Распућин – прича Ацковић. Он подсећа да је између два рата у Београду 1927. формирана прва српско-циганска задруга за узајамно помагање у болести и смрти, 1935. покренут лист на ромском језику ”Глас Рома”, а 1938. и омладинско ромско удружење.

Карађорђева звезда за Ахмеда Адемовића

Ром Ахмед Адемовић из Лесковца био је војни трубач. У Кумановској бици 24. октобра 1912, вођеној за време Првог балканског рата, обукао је кафтан и ставио фес мртвог турског војника, ушуњао се у позадину турске војске и одсвирао њихове трубне знаке за одступницу. Збуњена војска, која је била у силовитом налету, почела је да се повлачи. Опет неопажен, зашао је потом међу српске трупе и одсвирао сигнал за јуриш. Српска војска је том приликом нанела Турцима пораз. За овај подвиг одликован је Карађорђевом звездом с мачевима, а његов домишљати чин изучаван је касније на француским и руским војним академијама ‒ каже Драгољуб Ацковић. Адемовић је умро 1965, врло сиромашан у 92. години. Немци су у Другом светском рату стрељали његова два сина Реџу и Раму.