Децу у Србији збрињава 5.500 породица

Када су Мишо и Загорка Новаковић, мештани Јадранске Лешнице, пре тачно пола века узели на хранитељство девојчицу Смиљу Чотрић, нису ни слутили да ће ово мачванско село постати једна од најбројнијих хранитељских колонија у Србији. Захваљујући њиховој несебичној љубави, девојчица Смиља, која је одрасла у породици Новаковић, и сама је постала хранитељица – са супругом Радишом и синовима, она и данас брине о двоје деце без родитељског старања.

Најмлађи хранитељски пар у Јадранској Лешници су Бранка (30) и Перица (38) Букован, који имају троје биолошке деце и тренутно брину о дечаку основношколског узраста. Током прошле године они су на хранитељство узели и бебу која је у међувремену враћена у своју биолошку породицу.

Они су само неки од 40 породица Јадранске Лешнице који ове године прослављају пола века хранитељства, а Мирјана Новаков, в. д. директора Центра за породични смештај и усвојење Београд, који покрива и Лозницу, Шабац и Ваљево, истиче да је хранитељство и даље везано за рурална и приградска насеља. У Милошевцу више од пола века постоји хранитељска колонија, а у Обреновцу, Младеновцу, Барајеву и Сурчину има неколико десетина хранитељских породица.

„У ужем градском језгру на прсте једне руке могу се пребројати породице које воде рачуна о деци. Примера ради, на територији општине Савски венац постоји само једна хранитељска породица а број хранитеља на Врачару и Старом граду је више него симболичан. Због тога ћемо у наредном периоду развијати урбано хранитељство и трудићемо се да ’подмладимо’ хранитељске породице, јер подаци говоре да преко половине хранитеља има између 51 и 65 година. Не желимо да минимизирамо значај великог животног и родитељског искуства који имају људи у шестој и седмој деценији живота, али за веома малу децу потребни су и физичка и ментална снага”, прича Мирјана Новаков.

Захваљујући интензивној кампањи Центра за породични смештај деце и омладине, број породица које желе да на својој трпези направе места за још један дечји тањирић је – утростручен у односу на пре неколико година, а према подацима Министарства за рад у Србији постоји око 5.500 хранитељских породица. На евиденцији Центра за породични смештај и усвојење Београд у 2017. години налазило се 767 хранитељских породица и 1.165 деце. Само у току претходне године 142 деце смештено је у хранитељске породице, а број хранитељских породица повећао се за 47.

У последњем периоду стручњаци Центра за породични смештај радили су на едукацији хранитеља за специјализовано хранитељство намењено деци са сметњама у развоју, за ургентно хранитељство – за децу која се измештају из угрожавајућих ситуација и за предах хранитељство које подразумева привремено измештање деце с тешким развојним сметњама у хранитељску породицу, како би њихови родитељи предахнули од обавеза.

„Само у току прошле године око 40 беба право из породилишта смештено је у наручје хранитеља. Неким мамама трудноћа се десила док су правиле планове за будућност па нису биле спремне за нову животну улогу, а неке су донеле на свет децу с развојним сметњама које нису у стању да гаје. За сву ову децу држава је трећи родитељ и има обавезу да пронађе усвојитеље или хранитеље – баш као и за малишане који су жртве породичног насиља и оне чијим је очевима и мајкама одузето родитељско право. Због тога је селекција хранитеља толико строга и захтевна – ми не смемо да трауматизовано дете поверимо на старање особама које немају капацитет њега гаје на адекватан начин. Хранитељство је специфично, тешко и одговорно занимање које се обавља у сарадњи са саветницима Центра за хранитељство а сви хранитељи сваке две године пролазе процену подобности”, објашњава наша саговорница.

Мирјана Новаков додаје да је правилником о хранитељству предвиђено да саветник најмање једном месечно обилази породицу, а само током претходне године 67 хранитељских породица изгубило је лиценцу за хранитељство – иако је најчешћи разлог одустајање од хранитељства, има и оних који су ту лиценцу изгубили јер су неадекватно бринули о детету.

„Треба рећи да трећину свих хранитељских породица чине сродничке породице – у нашој средини хранитељством се обично баве баке и деке који преузимају бригу о детету када се очевима и мајкама одузме родитељско право због неадекватног старања о детету или због болести која онемогућава адекватно старање о детету. Добро је када дете остане у кругу породице и када детињство проводи уз особе које познаје и које чине део његове проширене породице, али наглашавамо да и рођаци морају да прођу кроз обуку за хранитељство”, истиче психолог Центра за породични смештај и усвојење Светлана Миленковић.

Говорећи о мотивацији за хранитељство, она каже да је најчешће реч о огромној љубави према детету. Занимљивост везана за хранитеље гласи да се већина њих остварила у родитељској улози и за хранитељство се опредељују из потпуно алтруистичних мотива. Неки од њих и сами имају малу децу која су пресрећна што су им у дом стигли брат или сестра, а неки су децу извели на пут па имају синдром „празног гнезда”.