„Читанка” српске историје и културе

Замислите наградни квиз – на улици вас заустављају и нуде награду од 5.000 динара, ако у року у од два минута у једној реченици одговорите: „Шта је заједничко ’Политици’ и Улици краља Петра?”, уз напомену да тачан одговор подразумева и један број. Мислите, мислите, мислите… не вреди. Одустајете.

Али, ко прочепрка по подацима хроничара о Београду, схватиће да наградно питање и те како има смисла. Једну од најстаријих београдских улица и најстарији дневни лист на Балкану везује 1904. Те године „Политика” је почела да излази, а улица која повезује Косанчићев венац, Кнез Михаилову и Дорћол први пут је понела име по краљу Петру Првом Карађорђевићу, који је на престо Србије дошао годину раније.

Додирним тачкама ту није крај. „Политика” већ више од век важи за референтни дневни лист чије странице чувају вредне записе о историји, култури и бурним догађајима у земљи и иностранству, а својеврсна „читанка” о политичким, културним и другим збивањима на овим просторима је и Улица краља Петра. Ако би пролазник, који је врло кратко у Београду, имао велику жељу да се упозна са српском престоницом, најбоље би му било да се отисне у шетњу овом улицом.

Ако би та шетња кренула од Косанчићевог венца, први занимљив објекат био би на броју 4, односно зграда Уметничке школе. Ово здање првобитно је било део комплекса Конака кнегиње Љубице, подигнуто око 1836. као помоћна зграда. Припадала је простору некадашње „Варош капије”, средишту политичког и друштвеног живота Кнежевине Србије. Овај објекат је више пута мењао намену – ту је до 1842. живео кнез Михаило, а затим су у њој биле канцеларије јавних институција, Прва београдска гимназија и Уметничко-занатска школа. Данас је ту Факултет примењених уметности. 

Недалеко одатле, посетилац престонице био би у прилици да сазна понешто и о Српској православној цркви ако би се зауставио код Патријаршије, на броју 5. На том месту пре овог здања налазила се зграда старе Митрополије, а Патријаршија је подигнута тридесетих прошлог века на основу планова руског архитекте Виктора Лукомског. У њој је и Музеј Српске православне цркве.

Станица за кратак предах посетиоцу би могло да буде здање на броју 6 – чувени „Знак питања”. Док пијуцка кафу и воду, сазнаје да је то најстарија београдска кафана у кући грађеној у балканском стилу 1823. која је била својина кнеза Милоша Обреновића. Чуо би и да је тај објекат кнез поклонио трговцу Ећим-Томи Костићу за заслуге у Другом српском устанку, да је Костић 1826. у приземљу отворио кафану назвавши је по себи, да је у њу свраћао и Вук Караџић, да је ту била прва билијар сала тридесетих 19. века и прво читалиште „Српских новина”, као и да је прилично мењала господаре и називе.

Била је позната и као кафана „Код пастира”, али и „Код Саборне цркве”. Овај звучни назив који је дао трговац црквеним стварима Иван Павловић врло брзо је уклоњен јер није одговарао уредби о механама, а пре свега не црквеним властима. Тада је као привремено решење стављен знак питања, а то привремено игром судбине постало је стално.

После кафане, путник би већ на броју 7 угледао једну од најлепших београдских осмолетки која се као и улица зове по српском краљу Петру. Ако би налетео на неког причљивог Београђанина, открио би и да је то здање 1906. пројектовала Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији.

Онда би се пред гостом указало једно од најрепрезентативнијих здања у овој улици – Палата Народне банке изграђена 1889. године, а дограђена између 1922. и 1925. у академском стилу по пројекту архитекте Константина А. Јовановића. Ова зграда била је финансијско срце свих бивших земаља у чијим саставима је Србија била у 19, 20. и на почетку 21. века.

Ту открићима о овом здању не би био крај – чуо би и да је шалтер сала данашње НБС један од најлепших београдских ентеријера, али и да је у осликавању таванице учествовао Моша Пијаде, сликар, а касније политичар и државник.

После разгледања овог споменика културе од великог значаја, београдски туриста би налетео на неколико културних добара која представљају некадашња репрезентативна стамбена и трговачка здања. На броју 13 видео би кућу трговца Милорада Павловића из 1884. коју чине два објекта са независним улазима, али под једним кровом са јединственом фасадом.

Њено приземље, у складу са вишедеценијском традицијом Улице краља Петра, намењено је врло брзо за трговачке радње. И на броју 15 овај шетач би угледао кућу чије је приземље било одређено за трговину. Кућа  трговца Црвенчанина изграђена је 1887. године по пројекту архитекте Јована Илкића и специфична је по мезанину изнад приземља који се први пут појавио у београдској архитектури.

Недалеко, на броју 16, туриста би угледао и зграду прве београдске модерне робне куће урађену 1907. по пројекту инжењера Виктора Азријела. Врло брзо би, уочивши ово здање у стилу сецесије са фасадом попут стаклене завесе са гвозденим решеткама, схватио и да је Београд град у коме се на само неколико метара сударају градитељски стилови.  

Пре него што би напустио престоницу, путник у стисци с временом ваљало би да баци око на макар још једно здање, зграду трговца Стаменковића или такозвану зграду са зеленим плочицама. Можда би чуо да је она подигнута 1907, као дело архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића и да она заправо представља карактеристичан стамбени објекат, какви су грађени до Првог светског рата.

Прича о београдским Јеврејима

У делу Краља Петра који се спушта ка Дорћолу гост престонице би могао да се упозна и са историјом београдске јеврејске заједнице. На броју 71 у згради Јеврејске општине Београд је Јеврејски историјски музеј. Ово здање је 1928. године пројектовао архитекта Самуел Сумбул, за тадашњу јеврејску сефардску општину. Данас при врху зграде стоји велики натпис „Дом јеврејске црквено-школске општине”.

Први хотел и апотека

Улица краља Петра између 1843. и 1938. године била је позната и по првом београдском хотелу „Код јелена”.  Градио га је кнез Михаило Обреновић и није се обазирао на замерке да зида велико здање и троши новац. Гости су биле најзнаменитије личности тог времена попут Анастаса Јовановића, првог српског фотографа, Илије Гарашанина, српског државника, сликара Стевана Тодоровића коме је кнез Михаило дао хотелске просторије да у њима отвори прву уметничку и школу мачевања, Љубомира Ненадовића, књижевника…

Хотел „Код јелена” или „Велико здање”, како је још „крштен”, горео је 1849. године. Обновљен, радио је све до 1903, а потом се тамо преселила Железничка дирекција и задржала до 1938. када је здање срушено. У близини тог угоститељског објекта на данашњем броју осам у 19. веку радила је прва апотека у Београду. 

Шест и по деценија се зове по краљу

И за историју „Политике” и за Улицу краља Петра 1904. је веома важна. Али, централна артерија ове године неће прославити 114 година откако је понела то име, него тек 65. годишњицу. Раскорак су направиле турбулентне историјске околности. Од 1872. звала се Дубровачка и тако је било све до 1904. када је добила име Краља Петра које је носила до 1946. Те године комунистичка власт доњем делу улице враћа назив Дубровачка, а остатак је преименован у Улицу 7. јула. Тек 1997. горњем делу улице враћа се стари назив, по краљу Петру.