Америч­ка при­ча о „Не­саници” Ми­лене Ба­рили

На „Из­ло­жби 31 же­не”, одр­жа­ној од 5. до 31. ја­ну­а­ра 1943. у њу­јор­шкој га­ле­ри­ји „Art of This Cen­tury”, чи­ји је осни­вач Пе­ги Гу­ген­хајм, уче­ство­ва­ла је и Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли. Ње­на сли­ка, ка­ко сто­ји на пла­ка­ту из­ло­жбе, но­си на­зив „In­som­nia” (Не­са­ни­ца), а на­ста­ла је 1942. го­ди­не. На­жа­лост, не зна се где је сли­ка са­да, а не по­сто­ји ни ње­на фо­то­гра­фи­ја. Ми­ле­на ју је си­гур­но фо­то­гра­фи­са­ла, јер је то ра­ди­ла са сва­ком сво­јом сли­ком, али се она ла­ко мо­гла не­где за­гу­би­ти. 

Ове по­дат­ке, ко­ји до са­да ни­су по­зна­ти на­шој сре­ди­ни, из­но­си Иван Де­лач, ан­гли­ста и пре­во­ди­лац из Бе­о­гра­да ко­ји се на­кон пре­во­ђе­ња три­ло­ги­је о Ми­ле­ни Ба­ри­ли, чи­ји је уред­ник Зо­ри­ца Ста­бло­вић Бу­ла­јић, у из­да­њу ку­ће „Хе­спе­риа еду”, пре не­ко­ли­ко го­ди­на за­ин­те­ре­со­вао за да­ље ис­тра­жи­ва­ње жи­во­та и ра­да на­ше сли­кар­ке. Де­лач је пре­во­дио књи­ге за СА­НУ и На­род­ни му­зеј, а са­да пи­ше сце­на­рио, на ен­гле­ском је­зи­ку, за филм о Ми­ле­ни Ба­ри­ли (По­жа­ре­вац, 1909 – Њу­јорк, 1945).

Ис­тра­жу­ју­ћи га­ле­ри­је ко­је су по­сто­ја­ле че­тр­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка, у вре­ме ка­да је Ми­ле­на жи­ве­ла у Њу­јор­ку, Иван Де­лач на­и­ла­зи на по­да­так о „Из­ло­жби 31 же­не”. Сту­па у кон­такт са бри­тан­ском исто­ри­чар­ком умет­но­сти Су Гил­берт ко­ја је об­ја­ви­ла блог о сва­кој од уче­сни­ца из­ло­жбе. Она му је по­сла­ла ли­сту из­ло­же­них де­ла, а исти спи­сак Де­лач је про­на­шао и у јед­ном до­ку­мен­тар­цу о Пе­ги Гу­ген­хајм. По­твр­ду о Ми­ле­ни­ном уче­шћу на овој из­ло­жби на­шао је и у ра­ду Кет Ба­кли, исто­ри­чар­ке умет­но­сти из Бал­ти­мо­ра, а по­да­так сто­ји и на Ви­ки­пе­ди­ји на ен­гле­ском је­зи­ку. 

Де­лач кон­так­ти­ра Га­ле­ри­ју „Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли” у По­жа­рев­цу и од ку­сто­са Ви­о­ле­те То­мић са­зна­је да у сво­јој до­ку­мен­та­ци­ји они не­ма­ју ову ин­фор­ма­ци­ју. 

– „Не­са­ни­ца” је по­но­во при­ка­за­на на ко­ме­мо­ра­тив­ној из­ло­жби у Аме­рич­ко-бри­тан­ском умет­нич­ком цен­тру у Њу­јор­ку од 3. до 15. ма­ја 1948. Ми­ле­ни­но уче­шће на „Из­ло­жби 31 же­не” ни­је до­сад би­ло по­зна­то мо­жда и сто­га што је она исто­вре­ме­но са овом ко­лек­тив­ном из­ло­жбом има­ла сво­ју са­мо­стал­ну из­ло­жбу у Ју­го­сло­вен­ском пот­пор­ном дру­штву у Њу­јор­ку. Исте го­ди­не у ма­ју са­мо­стал­но је из­ла­га­ла и у ва­шинг­тон­ској га­ле­ри­ји „Кор­ко­ран”. Те две са­мо­стал­не из­ло­жбе за­се­ни­ле су ову груп­ну – ка­же Иван Де­лач.

Пе­ги Гу­ген­хајм је, ка­ко об­ја­шња­ва, у сво­јој збир­ци има­ла све­га не­ко­ли­ко умет­ни­ца, те је ве­ро­ват­но за­то јед­ну из­ло­жбу по­све­ти­ла же­на­ма. 

– Уче­сни­це из­ло­жбе, уз Ми­ле­ну, би­ле су Пе­ги­на се­стра Хеј­зел Ма­кин­ли и Пе­ги­на кћи Пе­гин Вeјл, као и: Ен Хар­ви, Лу­из Не­вел­сон, Бар­ба­ра Рајс, Хе­да Стерн, Со­ња Се­ку­ла, Ме­род Ге­ва­ра..., за­тим же­не умет­ни­ка с ко­ји­ма је Пе­ги са­ра­ђи­ва­ла: Жа­клин Лам­ба (Бре­то­но­ва дру­га же­на), Со­фи Тој­бер (же­на Хан­са Ар­па), Ксе­ни­ја Кејџ (же­на ком­по­зи­то­ра Џо­на Кеј­џа), Фри­да Ка­ло (же­на Ди­је­га Ри­ве­ре) – на­во­ди Де­лач. 

Пе­ги Гу­ген­хајм (1898–1979), би­ла је из­да­нак јед­не од нај­бо­га­ти­јих њу­јор­шких по­ро­ди­ца, бра­та­ни­ца Со­ло­мо­на Гу­ген­хај­ма, осни­ва­ча Фон­да­ци­је и Му­зе­ја Гу­ген­хајм у Њу­јор­ку. По­сле го­ди­на про­ве­де­них у Евро­пи из­ме­ђу 1926. и 1941, вра­ти­ла се у Њу­јорк с ко­лек­ци­јом у ко­јој су и ра­до­ви Пи­ка­са, Да­ли­ја, Клеа, Ми­роа. Из Па­ри­за је оти­шла са­мо не­ко­ли­ко да­на пре до­ла­ска Не­ма­ца. С ње­ном по­ро­ди­цом по­бе­гао је и не­мач­ки да­да­и­ста и над­ре­а­ли­ста Макс Ернст, Пе­гин бу­ду­ћи тре­ћи муж. Го­ди­ну да­на ка­сни­је Гу­ген­хај­мо­ва је пла­ти­ла и брод­ске кар­те до Аме­ри­ке за ро­до­на­чел­ни­ка над­ре­а­ли­зма Ан­дреа Бре­то­на, Мар­се­ла Ди­ша­на и мно­ге дру­ге умет­ни­ке. 

– Ње­на га­ле­ри­ја „Art of This Cen­tury” оку­пља­ла је аван­гар­ди­сте. Из­гра­дио ју је Аустри­ја­нац Фре­де­рик Ки­злер као ам­би­јент с кон­кав­ним зи­до­ви­ма. Сли­ке су би­ле без ра­мо­ва, при­вид­но су леб­де­ле у про­сто­ру и по­се­ти­о­ци су их окре­та­ли ка­ко же­ле. Под је био тир­ки­зан, а зи­до­ви и та­ва­ни­ца обо­је­ни у цр­но. Све­тло се по­вре­ме­но па­ли­ло и га­си­ло без не­ког очи­глед­ног по­во­да, а са скри­ве­ног маг­не­то­фо­на чу­ло се кло­па­ра­ње бр­зог во­за, што је Ки­злер об­ја­шња­вао ти­ме да све­тло пул­си­ра као кр­во­ток. Био је ту и то­чак на­лик на кор­ми­ло кроз ко­је се ви­де­ло 14 Ди­ша­но­вих ми­ни­ја­ту­ра у по­кре­ту. Циљ је био да га­ле­ри­ја осе­буј­но­шћу шо­ки­ра, да бу­де раз­ли­чи­та од свих дру­гих у гра­ду. За Гу­ген­хај­мо­ву је би­ло ва­жно да се око де­ла ство­ри фа­ма ко­ја ће да­ле­ко од­јек­ну­ти – при­ча наш са­го­вор­ник. 

Са­свим је мо­гу­ће, до­да­је, да су се Ми­ле­на Ба­ри­ли и Пе­ги Гу­ген­хајм по­зна­ва­ле, по­што су се кре­та­ле у истим кру­го­ви­ма у Па­ри­зу. 

– Зна се да је Ми­ле­на у Па­ри­зу при­ја­те­ље­ва­ла са Ле­о­нор Фи­ни, уче­сни­цом „Из­ло­жбе 31 же­не”, а ко­ја је још 1936. има­ла са­мо­стал­ну из­ло­жбу у га­ле­ри­ји Џу­ли­је­на Ле­ви­ја. Ле­ви је, уз Пје­ра Ма­ти­са, си­на Ан­ри­ја Ма­ти­са, био глав­ни про­мо­тор аван­гард­них европ­ских умет­ни­ка у Аме­ри­ци. Код Ле­ви­ја је и Ми­ле­на одр­жа­ла сво­ју пр­ву аме­рич­ку из­ло­жбу 1940. го­ди­не – ка­же Де­лач.

Од­јек „Из­ло­жбе 31 же­не”, ка­ко до­да­је, углав­ном је био не­га­ти­ван. Вре­ме за же­не – умет­ни­ке још ни­је би­ло са­зре­ло. У ве­ћи­ни кри­ти­ка ове по­став­ке пре­о­вла­ђу­је иро­ни­ја. 

– Од уче­сни­ца „Из­ло­жбе 31 же­не” са­мо је не­ко­ли­ко њих, по­пут Ле­о­нор Фи­ни, Фри­де Ка­ло, Ле­о­но­ре Ка­ринг­тон и До­ро­те­је Та­нинг, по­сти­гло зна­чај­ни­ји успех у све­ту ли­ков­не умет­но­сти. Оста­ле су се окре­ну­ле дру­гим умет­но­сти­ма или па­ле у за­бо­рав. У ју­ну и ју­лу 1945. Пе­ги Гу­ген­хајм је ор­га­ни­зо­ва­ла још јед­ну ис­кљу­чи­во жен­ску из­ло­жбу, на­зва­ну јед­но­став­но „Же­не”, на ко­јој су из­ла­га­ле 53 умет­ни­це, укљу­чу­ју­ћи и не­ко­ли­ко њих са пр­ве из­ло­жбе. Ми­ле­на, на­жа­лост, та­да ни­је ме­ђу жи­ви­ма – ка­же Иван Де­лач.