Усамљени сениори добили своје министарство
Самоћа старијих у Великој Британији толико је велики проблем да су времешни грађани ове острвске земље недавно добили своје министарство. Тереза Меј, британска премијерка, именовала је првог министра за усамљеност како би се наставио рад убијене лабуристичке заступнице Џо Кокс и решио проблем изолованости с којом се суочава готово свака десета особа у тој земљи.
Обзнањено је да ће ову функцију, уз већ постојећи посао, обављати Трејси Кроуч, тамошња министарка спорта, наслеђа и туризма.
Кроучова ће, како је најављено, имати задатак да осмисли стратегију за решавање овог проблема за који научници тврде да је повезан са деменцијом, раним морталитетом и високим крвним притиском.
Према недавно објављеним истраживањима, више од девет милиона људи се увек или често осећа усамљено, око 200.000 старијих људи више од месец дана није разговарало са пријатељем или рођаком, али и чак 85 одсто младих особа са инвалидитетом, од 18 до 34 година старости, констатује изолованост.
– За превише људи је усамљеност тужна реалност савременог живота. Желим да се суочимо са овим изазовом нашег друштва – рекла је Мејева.
Подаци показују и да већина Британаца старијих од 75 година живи сама, док лекари у Великој Британији сваког дана приме између једног и пет пацијената који траже помоћ, јер су усамљени, упозоравају мреже које се бави решавањем овог проблема.
Комисију за разматрање тог немилог проблема основала је управо Џо Кокс и то непосредно пре него што је убијена, позвавши извршну власт да именује министра који би се бавио овом темом. Џо Кокс је, подсетимо, убијена пре две године и то насред улице у Бирсталу, у свом округу на северу Енглеске. Парламентарну заступницу усмртио је ножем и пиштољем Томас Меир, човек који се залагао за етнички чисту Британију.
Да је усамљеност планетарни проблем без обзира на то какав је стандард живљења, ниво образовања, породични статус или пол, подсећа социолог Радмила Урошевић.
– То је проблем свих генерација. Старији су само некако немоћнији и остављенији у односу на млађе, јер целокупни систем другачије функционише за припаднике различитих генерација – каже Урошевићева.
У Удружењу „Снага пријатељства – Амити” подсећају да је наша земља заправо земља старијих, јер готово свака пета особа у Србији има више од 65 година. Све је већи број људи који живе сами и осећају се усамљено, а има и оних које тиште таква осећања а живе у заједничком домаћинству, са млађим члановима породице.
– Без обзира на све то, не верујем да би ситуацију поправило именовањем министра за усамљеност, јер ми смо ипак сиромашна земља, а већ имамо и превише министара за број становника у земљи.
Постоји много тога што можемо да урадимо и у оквиру садашње структуре власти – уверава Надежда Сатарић, из „Амитија”.
Како онда решити проблем усамљености овдашњих сениора?
Сатарићева сматра да је потребно створити боље претпоставке за самоорганизовање старијих у групе за помоћ и самопомоћ, за њихов волонтерски ангажман, где би људи са 60 и 70 година, који су здравији, волонтерски помагали и обилазили своје вршњаке или још старије који живе сами и немају породицу.
– Требало би радити и на успостављању веће међугенерацијске солидарности, како би деца имала однос поштовања и уважавања према старијима. Можемо се позабавити и уклањањем архитектонских баријера да би старији, посебно они у урбаним срединама и у солитерима, могли да изађу из стана и учествују у животу локалне заједнице. Рецимо, на Новом Београду, према нашем најновијем истраживању, 17 одсто људи из старачких домаћинстава не излази из стана у вишеспратници када се лифт поквари. Срели смо и људе који по четири-пет година нису изашли из стана, јер користе инвалидска колица – присећа се Сатарићева и додаје да је потребно радити и на едукацији самих старијих, на начин да им се подигне свест о значају индивидуалне борбе против усамљености. Зато треба промовисати активно старење, јер усамљеност дефинитивно, научници кажу, доприноси социјалној изолацији, а она има утицај на ризик од преране смрти, као и многих физичких обољења.
– Ово могу радити и здравствене службе. То радимо и ми, активисти организација цивилног друштва – поручује Надежда Сатарић.
Скрајнути и у сопственој кући
Према Попису становништва из 2011, од укупног броја домаћинства у Србији старачка чине 17,5 одсто. Данас је тај број сигурно и знатно већи, али засад нису урађене процене. Баш због тога треба имати у виду да постоје ситуације и када старији живе у заједничком домаћинству са млађима, али се ипак осећају празно и неиспуњено, емоционално усамљено, јер са њима цео дан нико од млађих чланова домаћинства не проговори ни реч.
Они су скрајнути, подсећа Надежда Сатарић, чак и у сопственој кући, док је ситуација озбиљнија код оних са 75 или 80 и више година, јер они углавном остану и без супружника, помру им и пријатељи, комшије се одселе...
Подели ову вест


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.