Усамљени сениори добили своје министарство

Пре­ма не­дав­но об­ја­вље­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма, ви­ше од де­вет ми­ли­о­на љу­ди се увек или че­сто осе­ћа уса­мље­но, око 200.000 ста­ри­јих љу­ди ви­ше од ме­сец да­на ни­је раз­го­ва­ра­ло са при­ја­те­љем или ро­ђа­ком, али и чак 85 од­сто мла­дих осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, од 18 до 34 го­ди­на ста­ро­сти, кон­ста­ту­је изо­ло­ва­ност.

– За пре­ви­ше љу­ди је уса­мље­ност ту­жна ре­ал­ност са­вре­ме­ног жи­во­та. Же­лим да се су­о­чи­мо са овим иза­зо­вом на­шег дру­штва – ре­кла је Ме­је­ва.

По­да­ци по­ка­зу­ју и да ве­ћи­на Бри­та­на­ца ста­ри­јих од 75 го­ди­на жи­ви са­ма, док ле­ка­ри у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји сва­ког да­на при­ме из­ме­ђу јед­ног и пет па­ци­је­на­та ко­ји тра­же по­моћ, јер су уса­мље­ни, упо­зо­ра­ва­ју мре­же ко­је се ба­ви ре­ша­ва­њем овог про­бле­ма. 

Ко­ми­си­ју за раз­ма­тра­ње тог не­ми­лог про­бле­ма осно­ва­ла је упра­во Џо Кокс и то не­по­сред­но пре не­го што је уби­је­на, по­звав­ши из­вр­шну власт да име­ну­је ми­ни­стра ко­ји би се ба­вио овом те­мом. Џо Кокс је, под­се­ти­мо, уби­је­на пре две го­ди­не и то на­сред ули­це у Бир­ста­лу, у свом окру­гу на се­ве­ру Ен­гле­ске. Пар­ла­мен­тар­ну за­ступ­ни­цу усмр­тио је но­жем и пи­што­љем То­мас Ме­ир, чо­век ко­ји се за­ла­гао за ет­нич­ки чи­сту Бри­та­ни­ју.

Да је уса­мље­ност пла­не­тар­ни про­блем без об­зи­ра на то ка­кав је стан­дард жи­вље­ња, ни­во обра­зо­ва­ња, по­ро­дич­ни ста­тус или пол, под­се­ћа со­ци­о­лог Рад­ми­ла Уро­ше­вић.

– То је про­блем свих ге­не­ра­ци­ја. Ста­ри­ји су са­мо не­ка­ко не­моћ­ни­ји и оста­вље­ни­ји у од­но­су на мла­ђе, јер це­ло­куп­ни си­стем дру­га­чи­је функ­ци­о­ни­ше за при­пад­ни­ке раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја – ка­же Уро­ше­ви­ће­ва.

У Удру­же­њу „Сна­га при­ја­тељ­ства – Ами­ти” под­се­ћа­ју да је на­ша зе­мља за­пра­во зе­мља ста­ри­јих, јер го­то­во сва­ка пе­та осо­ба у Ср­би­ји има ви­ше од 65 го­ди­на. Све је ве­ћи број љу­ди ко­ји жи­ве са­ми и осе­ћа­ју се уса­мље­но, а има и оних ко­је ти­ште та­ква осе­ћа­ња а жи­ве у за­јед­нич­ком до­ма­ћин­ству, са мла­ђим чла­но­ви­ма по­ро­ди­це. 

– Без об­зи­ра на све то, не ве­ру­јем да би си­ту­а­ци­ју по­пра­ви­ло име­но­ва­њем ми­ни­стра за уса­мље­ност, јер ми смо ипак си­ро­ма­шна зе­мља, а већ има­мо и пре­ви­ше ми­ни­ста­ра за број ста­нов­ни­ка у зе­мљи. 

По­сто­ји мно­го то­га што мо­же­мо да ура­ди­мо и у окви­ру са­да­шње струк­ту­ре вла­сти – уве­ра­ва На­де­жда Са­та­рић, из „Ами­ти­ја”.

Ка­ко он­да ре­ши­ти про­блем уса­мље­но­сти ов­да­шњих се­ни­о­ра? 

Са­та­ри­ће­ва сма­тра да је по­треб­но ство­ри­ти бо­ље прет­по­став­ке за са­мо­ор­га­ни­зо­ва­ње ста­ри­јих у гру­пе за по­моћ и са­мо­по­моћ, за њи­хов во­лон­тер­ски ан­га­жман, где би љу­ди са 60 и 70 го­ди­на, ко­ји су здра­ви­ји, во­лон­тер­ски по­ма­га­ли и оби­ла­зи­ли сво­је вр­шња­ке или још ста­ри­је ко­ји жи­ве са­ми и не­ма­ју по­ро­ди­цу. 

– Тре­ба­ло би ра­ди­ти и на ус­по­ста­вља­њу ве­ће ме­ђу­ге­не­ра­циј­ске со­ли­дар­но­сти, ка­ко би де­ца има­ла од­нос по­што­ва­ња и ува­жа­ва­ња пре­ма ста­ри­ји­ма. Мо­же­мо се по­за­ба­ви­ти и укла­ња­њем ар­хи­тек­тон­ских ба­ри­је­ра да би ста­ри­ји, по­себ­но они у ур­ба­ним сре­ди­на­ма и у со­ли­те­ри­ма, мо­гли да иза­ђу из ста­на и уче­ству­ју у жи­во­ту ло­кал­не за­јед­ни­це. Ре­ци­мо, на Но­вом Бе­о­гра­ду, пре­ма на­шем нај­но­ви­јем ис­тра­жи­ва­њу, 17 од­сто љу­ди из ста­рач­ких до­ма­ћин­ста­ва не из­ла­зи из ста­на у ви­ше­спрат­ни­ци ка­да се лифт по­ква­ри. Сре­ли смо и љу­де ко­ји по че­ти­ри-пет го­ди­на ни­су иза­шли из ста­на, јер ко­ри­сте ин­ва­лид­ска ко­ли­ца – при­се­ћа се Са­та­ри­ће­ва и до­да­је да је по­треб­но ра­ди­ти и на еду­ка­ци­ји са­мих ста­ри­јих, на на­чин да им се по­диг­не свест о зна­ча­ју ин­ди­ви­ду­ал­не бор­бе про­тив уса­мље­но­сти. За­то тре­ба про­мо­ви­са­ти ак­тив­но ста­ре­ње, јер уса­мље­ност де­фи­ни­тив­но, на­уч­ни­ци ка­жу, до­при­но­си со­ци­јал­ној изо­ла­ци­ји, а она има ути­цај на ри­зик од пре­ра­не смр­ти, као и мно­гих фи­зич­ких обо­ље­ња. 

– Ово мо­гу ра­ди­ти и здрав­стве­не слу­жбе. То ра­ди­мо и ми, ак­ти­ви­сти ор­га­ни­за­ци­ја ци­вил­ног дру­штва – по­ру­чу­је На­де­жда Са­та­рић.

Скрај­ну­ти и у соп­стве­ној ку­ћи

Пре­ма По­пи­су ста­нов­ни­штва из 2011, од укуп­ног бро­ја до­ма­ћин­ства у Ср­би­ји ста­рач­ка чи­не 17,5 од­сто. Да­нас је тај број си­гур­но и знат­но ве­ћи, али за­сад ни­су ура­ђе­не про­це­не. Баш због то­га тре­ба има­ти у ви­ду да по­сто­је си­ту­а­ци­је и ка­да ста­ри­ји жи­ве у за­јед­нич­ком до­ма­ћин­ству са мла­ђи­ма, али се ипак осе­ћа­ју пра­зно и не­ис­пу­ње­но, емо­ци­о­нал­но уса­мље­но, јер са њи­ма цео дан ни­ко од мла­ђих чла­но­ва до­ма­ћин­ства не про­го­во­ри ни реч. 

Они су скрај­ну­ти, под­се­ћа На­де­жда Са­та­рић, чак и у соп­стве­ној ку­ћи, док је си­ту­а­ци­ја озбиљ­ни­ја код оних са 75 или 80 и ви­ше го­ди­на, јер они углав­ном оста­ну и без су­пру­жни­ка, по­мру им и при­ја­те­љи, ком­ши­је се од­се­ле...