Петак, 22.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Годину дана затвора за противнародни осмех

У књизи правника Тибора Варадија своје место нашли су најзанимљивији предмети из адвокатске канцеларије ове породице
Тибор Варади (Фото А. Васиљевић)

Из адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је Ва­ра­ди у не­ка­да­шњем Беч­ке­ре­ку, од­но­сно Зре­ња­ни­ну, већ ви­ше од сто го­ди­на ни­је­дан суд­ски спис ни­је из­ба­чен. Али ови до­ку­мен­ти са хи­ља­да су­ђе­ња мно­го су ви­ше од суд­ске ста­ти­сти­ке. У њи­ма су за­пи­са­не суд­би­не „ма­лих” љу­ди ко­ји су тка­ли исто­ри­ју, а да они то­га ни­су би­ли ни све­сни. 

Кан­це­ла­ри­ју је дав­не 1893. го­ди­не отво­рио де­да на­шег углед­ног прав­ни­ка, јед­ног од нај­ве­ћих струч­ња­ка за ме­ђу­на­род­но пра­во, про­фе­со­ра Ти­бо­ра Ва­ра­ди­ја. Ду­го је, ка­ко нам при­ча, раз­ми­шљао о то­ме да уро­ни у свет сво­га де­де, а ка­сни­је и оца и бра­та али је та­да ишао ста­зом про­фе­си­о­нал­не ка­ри­је­ре, ни­је би­ло ла­ко за­ста­ти и окре­ну­ти се ка спи­си­ма из про­шло­сти. 

„Пр­ве спи­се сам по­чео да гле­дам тек ка­да сам по­стао пен­зи­о­нер. И то су би­ли они до­ку­мен­ти ко­је је мој отац из­дво­јио као по­себ­но за­ни­мљи­ве ка­да је 1987. кре­нуо у пен­зи­ју”, ка­зу­је Ва­ра­ди при­се­ћа­ју­ћи да је и ње­гов отац имао исту иде­ју да их пре­гле­да, али га је смрт пре­те­кла у то­ме. 

Адво­ка­ту­ром као по­ро­дич­ном тра­ди­ци­јом Ва­ра­ди­је­вих на­ста­вио је да се ба­ви и мла­ђи Ти­бо­ров брат Имре али је и ње­га у то­ме пре­ки­ну­ла смрт у са­о­бра­ћај­ној не­сре­ћи 1996. го­ди­не. Ње­го­ва удо­ви­ца, та­ко­ђе адво­кат, пре­у­зе­ла је по­сао и ра­ди­ла у кан­це­ла­ри­ји до 2014. го­ди­не. 

„Кад сам по­стао аси­стент на Прав­ном фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду оти­шао са­мо у про­фе­су­ру, али сам остао у кон­так­ту са кан­це­ла­ри­јом и у не­ким пред­ме­ти­ма сам на­сто­јао и да по­ма­жем”, при­ча Ва­ра­ди, а то што се ње­го­ва књи­га „Пут у ју­че”, у ко­јој су сво­је ме­сто на­шли нај­за­ни­мљи­ви­ји пред­ме­ти из адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је, чи­та по­пут нај­бо­љег исто­риј­ског ро­ма­на, об­ја­шња­ва ли­те­рар­ним ам­би­ци­ја­ма ко­је су га до­ве­ле и до уред­нич­ког ме­ста у ча­со­пи­су мла­дих ма­ђар­ских пи­са­ца „Сим­по­зи­он”. 

Тре­нут­но је за­о­ку­пи­ран слу­ча­јем јед­ног еван­ге­ли­стич­ког све­ште­ни­ка ко­ји је 1945. оп­ту­жен за де­ло про­тив на­ро­да и др­жа­ве. Ка­ко се на­во­ди у пред­ме­ту, све­док је при­ме­тио да је он, док је у Зре­ња­нин ула­зи­ла Цр­ве­на ар­ми­ја, „ста­јао иза за­ве­се и по­дру­гљи­во се осме­хи­вао”. Ту­жи­лац је то ква­ли­фи­ко­вао као про­тив­на­род­ни осмех. 

Осу­ђен је за тај про­тив­на­род­ни осмех, а на­вод­но је у сво­јим про­по­ве­ди­ма имао и про­тив­на­род­не ре­че­ни­це. Ме­ђу­тим, у оп­ту­жни­ци ни­јед­на ни­је кон­крет­но ци­ти­ра­на. На кра­ју је за то до­био го­ди­ну да­на за­тво­ра. 

„Кроз тај и слич­не слу­ча­је­ве се ви­ди сва­ко­дне­ви­ца уза­вре­лих го­ди­на. Не­ка­да сам ми­слио да је у се­ћа­њу оста­ла са­мо исто­ри­ја, а кон­крет­ни љу­ди су не­ста­ли. Са­да от­кри­вам да су они би­ли ствар­на исто­ри­ја. Де­ве­де­сет од­сто пред­ме­та у на­шој кан­це­ла­ри­ји у ве­зи је са суд­би­ном тих ма­лих љу­ди”, при­ча Ва­ра­ди. 

Упи­тан да ли му је про­у­ча­ва­ње ових суд­ских спи­са ба­ци­ло но­ви по­глед на исто­ри­ју, он ка­же да чо­век о не­ким вред­но­сти­ма исто­ри­је не ме­ња сли­ку, ни­ти вред­но­сне су­до­ве, али на­гла­ша­ва да он мно­го ви­ше ви­ди од те исто­ри­је од оно­га што је оста­ло у уџ­бе­ни­ци­ма. 

„У уџ­бе­ни­ци­ма се ви­ди шта су ра­ди­ли за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та фа­ши­сти, да су они по­бе­ђе­ни и то ни­су исти­не ко­је би чо­век спо­рио. Али шта је би­ло са тим мла­дим љу­ди­ма, за вре­ме и по­сле ра­та? По­себ­но је за­ни­мљи­во упо­ре­ди­ти обра­сце ег­зал­ти­ра­но­сти, ка­ко је пра­во ко­ри­сти­ло обра­сце уме­сто да по­ку­ша да утвр­ди исти­ну. То се не­ка­ко по­на­вља и на­ста­вља и то­га има и да­нас”, об­ја­шња­ва Ва­ра­ди. 

Ка­же да му је по­себ­но го­рак укус у усти­ма оста­ви­ла суд­би­на се­ља­ка из Чо­ке, Иштва­на То­та, ко­ји је био оп­ту­жен за иле­га­лан пре­ла­зак гра­ни­це и не­до­зво­ље­ну ме­ђу­на­род­ну тр­го­ви­ну. 

„Реч је би­ла о то­ме да је пре­шао из Чо­ке ко­ја је би­ла под не­мач­ком оку­па­ци­јом у Сен­ту ко­ја је би­ла под ма­ђар­ском оку­па­ци­јом. Ухва­ти­ли су га не­мач­ки гра­ни­ча­ри и сма­тра­ли су то из­дај­нич­ким пре­ла­ском гра­ни­це ма­да је ишао у град под оку­па­ци­јом Хи­тле­ро­вог са­ве­зни­ка. А за­бра­ње­на ме­ђу­на­род­на тр­го­ви­на би­ло је пре­но­ше­ње де­вет ки­ло­гра­ма гушч­јег пер­ја за шта је ку­пио сок­не за су­пру­гу и пе­тро­леј за мај­ку ко­ја је има­ла са­мо пе­тро­леј­ску лам­пу. Не­мач­ке вла­сти су га осу­ди­ле нов­ча­но мно­го ви­ше од ње­го­ве имо­ви­не, а су­пру­га му је би­ла труд­на. Тре­ба­ло је да кре­не у не­мач­ки за­твор, али му је у по­след­њи час (фе­бру­а­ра 1944) ре­че­но да бу­де чу­вар у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру. И он­да је он по­стао чу­вар, а кроз три ме­се­ца до­ла­зе пар­ти­за­ни и он се ква­ли­фи­ку­је као рат­ни зло­чи­нац. Имао је 23 го­ди­не, су­пру­га 20. Он ни­је био ни фа­ши­ста ни ан­ти­фа­ши­ста, већ зе­мљо­рад­ник, али исто­ри­ја га је гу­ра­ла, то ни­су би­ли ње­го­ви из­бо­ри. Иако су чу­ва­ри ло­го­ра та­да по пра­ви­лу до­би­ја­ли мно­го ви­ше он је осу­ђен на три го­ди­не за­тво­ра. Не­ки су у тим си­ту­а­ци­ја­ма по­ста­ли хе­ро­ји, али ве­ћи­на љу­ди ни­су би­ли ни хе­ро­ји ни из­дај­ни­ци, не­го јед­но­став­но не­срећ­ни­ци. О тим љу­ди­ма је до­ста ре­чи у мо­јој књи­зи”, при­ча Ва­ра­ди. 

При­зна­је да му је иде­ју за на­слов дао књи­жев­ник Дра­ган Ве­ли­кић и ка­же да би во­лео да спи­се из адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је Ва­ра­ди пре­то­чи у још јед­ну књи­гу.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Raca Milosavljevic
... prava knjiga i prava tema ... hvala profesoru ... bilo bi lepo da mozemo da pricamo sa profesorom,ima toliko tema,slucajeva ...
Sasa Trajkovic
Sa dozom nostalgije i sete čitam ovaj tekst koji pokazuje prave porodične veze i vrednosti koje se prense sa kolena na koleno jer tajne zanata se ne uče na fakultetu iz udžbenika već se neguju i kradu. Nažalost toga je sve manje jer prave vrednosti poštovanja prema sopetvenim precima i tradicijom odlaze u zaborav ili se vode kao nešto DE mode, retrogradno i nazadno. Tužna je ta slika sveta danas slika sveta u kome caruje EGOISTIČNI pojedinac otuđen od seveta dovoljan jedino sebi a zapravo otuđen i od samoga sebe.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.