Хари са Звездаре, светски путник

За осам година Харалампос Мицидис је пропутовао 195 земаља света. У пасошу издатом прошле године остала је само једна слободна страница за нове печате. Колико је планирао, толико држава је и видео. Од јануара по сопственој жељи живи у Београду. Има 36 година, био је професор менаџмента и маркетинга у Атини, сада прижељкује да и овде код нас нађе сличан посао.

Ипак, иако му је отац Грк а мајка Британка, додуше рођена у Јужноафричкој Републици, Харалампосу је у пасошу, пуном виза и печата са граничних прелаза, као место рођења уписан Лондон. Дакле, необични светски путник је помало Британац, највише Грк и Јужноафриканац, који станује на Звездари.

– Зашто сам одабрао Београд? Могао бих да кажем да Србију волим због људи, мада ме овај град подсећа на Грчку и Атину од пре тридесет година. Има неку атмосферу коју ја не налазим у другим градовима Европе. Одрастао сам у Атини где сада живе моји родитељи – објашњава Харалампос Мицидис, кога и сви ближњи ословљавају са Хари.

У пасошу педесетак виза

Ранац, који је носио на леђима обилазећи свет, распаковао је у децембру. Уместо на разгледницама, утиске са путовања исписује на свом сајту и часопису са којим сарађује.

– Последње путовање је било у Екваторијалну Гвинеју, одлетео сам авионом, био тамо три дана и вратио се. То је било као крунисање мог сна да видим све земље света које су у Уједињеним нацијама. За Екваторијалну Гвинеју сам најтеже добио визу, јер имају посебну државну политику, тако да не можете добити визу ако немате позивно писмо од некога оданде. Добио сам, ипак, неку пословну визу и отишао тамо – каже Мицидис.

Најкомпликованије му је било када је ишао у Гвинеју Бисао, Замбију, Либерију, Сијера Леоне и Гвинеју. Није могао да се припреми ваљано, иако је Интернет врло користан за то.

– У принципу не читам баш све о земљи у коју идем, радије идем „празне главе” и без предрасуда, да на лицу места видим како је. Зато читам више о организацији пута, превозу, али не о историји или људима – признаје наш саговорник.

Харалампос Мицидис је у предности у односе на многе глобтротере, јер са грчким и британским пасошем не тражи визе за земље Европе, сем за Русију и Белорусију. За Обалу Слоноваче визу је добио у Атини, за Анголу и Либерију такође, али неке дозволе за улазак у земљу добијао је успут, као, на пример, визу за Нигер, коју је добио у Малију.

– За Сијера Леоне визу сам тражио у Гамбији на лицу места. Нисам увек имао ту срећу, за Анголу сам се доста помучио. За сва путовања било ми је потребно педесетак виза – збраја Хари све административне препреке које је прескакао диљем наше планете. Афричке земље је оставио за крај, јер је за белца понегде врло ризично да шета сам. Може да буде опљачкан за тили час.

– Непријатности није било, јер сам био опрезан. Али, онда сам опљачкан усред Загреба, јер нисам новац оставио у сефу него у соби. У Грузији ме је лопов зауставио усред дана, искрено речено уплашио сам се, претио ми је пушком, али пошто мало натуцам руски нагодили смо се да му дам десет долара. Опрезан сам, не носим ништа вредно и ништа мимо ранца. Што стане у њега – то је. Перем ствари успут у перионицама. Понесем обавезно фото-апарат, водич и неку књигу да прекратим време и то је све – објашњава Хари, светски путник.

Храну не носи. Да ли је уживао у благодетима свих светских кухиња?

– А не, једем пицу, добро кувано месо, поврће… Ипак, у Мексику сам надрљао. Кренуо сам из Панаме, прошао Костарику, Никарагву, Хондурас, био сам пробирљив, јео само проверено и све је било у реду. Када сам стигао у Мексико, помислио сам ту је цивилизација, јео сам нешто као гирос и десило се тровање.

Искуство из Пекинга је незаборавно.

– Тамо су ми послужили посебно цењену врелу супу у коју се убаци жива корњача, мада је за Кинезе врхунски специјалитет попити крв корњаче. Јесте мало гадно, али из поштовања према домаћинима пробао сам. Какав је укус? Никакав. У Вијетнаму сам 1996. као студент провео извесно време стажирајући и тада су ми нудили псеће месо. Одбио сам и нису се увредили. У Русији је тешко одбити вотку, али сам успео да останем трезан – сећа се Мицидис.

Најскупљи је превоз авионом

Свестан је да ће многи рећи да је овај „хоби” скуп. Он је све паре које је имао потрошио на путовања. Не носи фирмирану гардеробу, мало излази, не седи у ресторанима.

– Путујем сам, јер људи с којима се дружим нису вољни да иду свуда где ја наумим. Као у Сијера Леоне, на пример. Они се, попут већине, држе „нормалних дестинација” попут Туниса или Бразила – објашњава Хари.

Колико у просеку кошта једно путовање?

– Зависи од места где се иде, а, наравно, најскупљи је превоз авионом. Али, ако је све добро испланирано и уклопљено онда у цугу могу да видим седам-осам земаља. У просеку за неке најдаље дестинације било ми је потребно око шест-седам хиљада евра, мада нека путовања за Азију и Африку нису била много скупа. Свуда мора да се стигне на време, јер бих у противном могао негде данима да останем заробљен до наредног полетања авиона – истиче Харалампос Мицидис после вишегодишњег искуства.

Добро говори српски, енглески и грчки су му матерњи језици, нема проблема са шпанским и француским јер их је учио у школи, „натуца” холандски, руски и сада учи турски и словеначки. Откуд сад холандски, питамо га. Светски путник је завршио студије социологије у Грчкој, потом је магистрирао на Оксфорду и онда је завршио МБА (мастер бизнис администрејшн) у Холандији, у Ротердаму.

И сада док живи на београдској Звездари кује планове о путовањима. Прво у Француску и Италију, а онда по Америци два месеца, аутомобилом.