Одлазак Јована Радуловића

После дуже болести преминуо је Јован Радуловић (1951–2018), романописац, приповедач, драмски писац и сценариста, чије је најпознатије дело „Голубњача”, књига приповедака, која је имала запажен успех, а затим и забрањивана истоимена драма. Почетком осамдесетих година око „Голубњаче” створен је читав „случај” због противљења Градског комитета Савеза комуниста.

Својим садржајем, а по наводима комунистичког руководства, овај комад довео је у сумњу тековине НОБ-а и изградњу социјалистичког друштва. И ово дело Јована Радуловића, писца потеклог из Далмације, тематизује проблематичне историјске односе Срба и Хрвата, те је стога драма изведена 10. октобра 1982. године у СНП-у у Новом Саду, скинута са репертоара већ у децембру. Београдско позориште „Бошко Буха” претходно је одустало од премијере. Овај комад ипак је наставио свој живот, у београдском СКЦ-у, у режији Дејана Мијача, гостовањима у Словенији, где је имао велики успех, те у Крагујевцу и Приштини, београдском ЈДП-у.

Када је уредник Јагош Ђуретић у издавачкој кући „Филип Вишњић” објавио књигу „Случај Голубњача – за и против”, Радуловић је изјавио да се „репови” острашћености тог случаја и даље вуку, уз искључивост и осуду. Било је ту чак и коментара да је „Голубњача” изазвала рат у Југославији, да је изазвала злочине у Сребреници...

– И данас смело тврдим, ако се „Голубњачи” приђе као драми, без предрасуда, са историјском истином да су јаме голубњаче постојале, да може да се игра у Загребу, а да се ни једна реч не изостави. Хвата ме страх, шта ако се јави неко загребачко позориште, а ја не одолим искушењу да се „Голубњача” игра у том граду, рекао је Радуловић у интервјуу за „Политику”.

Међутим, Радуловићева највећа љубав било је приповедање, и управо је највећим мајсторством сматрао добро вођену причу. Међу његовим књигама има највише приповедних збирки. Када је добио Андрићеву награду 1988. године, у свом свечаном обраћању рекао је:

„Још увек верујемо у постојање стазе или путељка, чистог или правог, да нас на право место одведе, само смо превише несрећни и неспретни, да бисмо ту стазу или путељак пронашли. Андрић није живео у бољим или срећнијим временима, него у горим и неизвеснијим. Гледао је како се руши један стари свет, и сам је помагао његово рушење, са истинском преданошћу и са жаром учествовао у грађењу новог. Тек што је успео испричати десетак прича, тај нови свет је бачен на колена, срушен, а да не остане камен на камену, опет је почела градња новог, најновијег... Морао се наш писац примаћи огњишту, распретати пепео, пронаћи макар једну жеравицу, да и њом одржи пламен и стварање тог најновијег. Зато ће Андрић казати да је највећи непријатељ доброг и чистог уметничког стварања савремени друштвени живот...”.

Када је за своју прву збирку приповедака „Илинштак” добио, одлуком жирија, Октобарску награду Града Београда, која му је из „формалних разлога” затим била одузета, створена је још једна мала афера. Она му је после поново била враћена и додељена, тешке 1993. године. „Примићу награду мирно и достојанствено, као да се пре четрнаест година ништа није догодило...”, био је став Јована Радуловића. Могло би се рећи да је такав став био животна девиза Јована Радуловића, који је био и професор у Четрнаестој београдској гимназији, уредник у БИГЗ-у, директор Библиотеке града Београда. Један од његових најпознатијих сценарија био је онај за филм „Браћа по матери”, у режији Здравка Шотре.

Саучешће министра Владана Вукосављевића

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је у своје лично име и у име Министарства културе и информисања упутио телеграм саучешћа породици књижевника Јована Радуловића у коме се каже:

„У име Министарства културе и информисања и у своје лично име, упућујем изразе најдубљег саучешћа поводом смрти истакнутог српског књижевника Јована Радуловића. Јован Радуловић је, у књижевности и животу, пратио удес српског народа свога завичајног краја у Далмацији и Крајини. Никад допричану причу о беспримерном страдању у Другом светском рату, за време злочиначке Независне Државе Хрватске, посредовао је широј јавности кроз прозу и драму „Голубњача”, књижевно одговорно и грађански храбро. Није се на томе зауставио, као што ни страдање његовог народа није стало.

И о изгону деведесетих оставио је снажно књижевно сведочанство. Српског народа у тим крајевима готово да више нема, али ће будући читаоци о њему поуздано сазнавати из дела Јована Радуловића. Отишао је прерано, међу своје велике књижевне земљаке: Матавуља, Ћипика и Десницу”.