Наставни планови и програми највећа бољка нашег образовања

Родитељи ђака у Србији свесни су проблема у нашем образовном систему, али је ипак највећи број њих задовољан квалитетом образовања које пружају предшколске установе и основне школе, закључак је истраживања које је прошле године спровео УСАИД у Србији, у сарадњи с Европским покретом Србије и Центром за европске политике.

Чак 83 одсто испитаника сматра да су наши вртићи квалитетни и не постоје значајнија одступања по регионима. Задовољство је готово истоветно када је у питању образовање деце у основним школама (78 одсто задовољних родитеља). У поређењу с осталим деловима Србије, становници Београда имају најмање примедби на квалитет основних школа.

Међутим, иако је основно образовање већ реформисано, родитељи сматрају да су наше највеће бољке и даље исте као и пре 10–15 година. То су: опширни наставни планови и програми (44 одсто њих), лоше стање и застарелост опреме (29 одсто) и систем оцењивања (27 одсто).

Примедбе родитеља сасвим оправдане, мишљење је Јасне Јанковић, председнице Уније синдиката просветних радника.

– То је наша стварност. Деца су претрпана градивом и с тим не могу да се изборе. Истовремено из школе излазе полуписмена јер наставници стално јуре да заврше нове лекције. Основци данас уче градиво за средњу школу само мање опширно, што је бесмислено – каже наша саговорница.

Она подсећа да су се пре 25 година падежи учили током целог петог разреда, а сада се обрађују само месец дана. Јанковићева напомиње да је добра вест да ће петаци учити програмирање, али да поједине школе и даље немају тоалете и фискултурне сале, а камоли довољан број рачунара.

Посебна прича је систем оцењивања јер, како каже наша саговорница, наставници самостално одлучују како ће оценити ђака, што је недопустиво. Јединствен критеријум оцењивања не постоји на нивоу државе, чак ни у једној школи.

Ово истраживање је указало на постојање дискриминације јер грађани сматрају да деца која имају сметње у развоју, односно неки степен инвалидитета, теже уписују предшколске установе и основне школе.

Јанковићева каже да је покушај укључивања деце с посебним потребама у редовне основне школе никоме није донео бољитак.

– Не знам шта је био циљ инклузије, али знам да је пропала. Прекопиран је модел из богатијих земаља у којим је мањи број деце у одељењу, а ангажовани су и педагошки асистенти. Наша држава нема новца за овакав начин рада, а очигледно је да нисмо били доследни у спровођењу инклузије јер на томе готово нико више не ради – каже председница уније.

Љиљана Драгутиновић, председница Удружења васпитача Београда, подсећа да деца из осетљивих група, попут Рома и деце с посебним потребама, имају предност приликом уписа у предшколске установе, али да многи не знају за ту чињеницу.

– Свесни смо да у вртићима нема довољно деце из осетљивих група, али сви који конкуришу морају да добију место – напомиње Драгутиновићева.

Резултати овог истраживања су указали да готово две трећине родитеља сматра да је највећи проблем вртића недостатак простора, лоше стање и застарелост опреме, лош материјални положај запослених и спутавање креативности код деце.

Када су у питању превелике вртићке групе, оне су највеће у Нишу, Београду и Крагујевцу, васпитачи у неким општинама морају да се изборе и са 40 малишана у једној соби.

– И поред тако великог броја деце у једној групи, листа чекања је подугачка. Растеретило би нас увођење полудневног или повременог боравка у оквиру којег би деца могла да буду у вртићу два-три дана недељно или по неколико сати. У Шведској и Холандији полудневни боравак се организује у музејима или дечјим библиотекама како би били смањени трошкови. Родитељима то значи, а деца су збринута, социјализују се и уче – указала је наша саговорница.

Наиме, резултати овог истраживања указали су да родитељи сматрају да су у вртићу највише дискриминисана деца незапослених родитеља (43 одсто), за које најчешће нема места у вртићима, потом следе деца из сиромашних породица, деца са сметњама у развоју и Роми.

Војвођани не уписују децу у вртић „преко везе”

Иако је у нашем друштву усађено мишљење да дете не може бити уписано у вртић без личног познанства, већина родитеља сматра да везе и неформална плаћања нису неопходни за упис деце у предшколску установу (57 одсто), односно основну школу (67 одсто). Чак 77 одсто њих одговорило је да није користило лично познанство како би дете уписало у школу, док 62 одсто није имало везу за упис у вртић. Занимљиво је да знатно више родитеља у Војводини сматра да се приватна познанства никада не користе за упис деце у предшколске установе у односу на друге регионе.