Уметничко благо у селу Самошу

Неко рече да је Самош „најбанатскије село”, а могло би бити и најзабаченије – на самом рубу јужнобанатске општине Ковачица. Почетком 20. века имало је 538 кућа и 2.462 становника. Један од њих, Владимир М. Фијат, трговачки путник, српски добровољац, солунски ратник, колекционар, па и посластичар на двору Карађорђевића, даровао је родном Самошу драгоцену заоставштину.

Био је то драгуљ о којем се мало знало. Толико, да се својевремено у локалном листу појавило питање – шта је са уметничким делима из Легата Владимира М. Фијата, јер из штампе сазнајемо да фали две трећине дела.

Вредна дела у мемли и прашини

Питање се односило на изузетну збирку уметнина коју је Владимир свом завичају даровао на чување. У њој је било 294 слике, мноштво записа, докумената, повеља, вредан албум са 720 документарних фотографија из Првог светског рата, заслужено ордење. Било је ту и портрета предака, такође виђенијих људи у 19. и почетком 20. века. Оставио је апсолутно сав свој иметак, све што је сакупио током живота дугог само 55 година, уверен да ће бити савесно чувано.

Но, реалност је била другачија.

Академски сликар Мартин Кизур сазнао је из прича мештана невероватну истину да су платна Тицијана, Рубенса, Модиљанија, Паје Јовановића, Уроша Предића, Константина Данила, портрет Тагоре и цртежи Дирера, деценијама висили по канцеларијама, ходницима, сали за венчања и архиварници маленог Самоша, неадекватно и нестручно смештени, препуштени мемли и механичким оштећењима и сељени у комшијска села општине, без документације, инвентарске листе, реверса.

Прашину по подрумима хватали су и албум фотографија породице Обреновић, Толстојево писмо, као и вредна библиотека Српске књижевне задруге.

Драгоцена заоставштина немилосрдно је развлачена, те су нестали највреднији комади, а у збирци је остало тек 109 дела и то у критично лошем стању. Ишло се дотле да није поштеђено ни Фијатово ордење – Карађорђеве звезде с мачевима, Златна медаља за храброст и орден Крст Светог Ђорђа који још једини сведочи о храбрости човека који је на фронт пошао првог дана Великог рата.

Подигла се јавност, те су 1988. године уметнине сабране, стручно обрађене и изложене најпре у овдашњем ватрогасном дому, потом пресељене у месну канцеларију, а данас се налазе у реновираној галерији Дома културе, наново отвореној пре четири године, која поносно носи Фијатово име. Ту нас дочекује Јелена Трајковић речима да овде има шта да се види, али да је посета још увек слаба.

– Галерија „Владимир Фијат” основана је управо да би се спречили даља отуђења и пропадање његове заоставштине. Оваква каква јесте интересантна је за посетиоце који су, осим наиве која је прославила овај крај, жељни и друге врсте сликарске уметности. Санацијом објекта довели смо је у задовољавајуће стање, али недостаје више промоције, јер смо мало забачени и изван главних путних праваца. Ипак, редовно приређујемо свечаности, обележавајући Фијатово рођење у новембру и смрт марта месеца. Окупи се онда у нашем Самошу до хиљаду душа, песници, писци, а редовно нам долазе и ђаци наше школе. Историчари им приповедају о нашем најпознатијем претку који је и неретко јунак њихових писмених радова – прича за „Магазин” Трајковићева.

Кнез и кувар

Ради питорескности ове приповести, па и у потрази за одговорима одакле Фијату толико богатство, ево и једне од вероватнијих верзија која се нуди у првом броју информативног листа овдашње месне заједнице – „Рекла-казала”. Прича води и до самог двора Карађорђевића, о упосленику Фијату на двору Његовог величанства краља Александра који је изгледа више волео винограде око Тополе него уметност, али је зато Кнез Павле био страстан колекционар и на тој тачки нашли су се кнез и кувар – посластичар Владимир.

Добровољац са Солунског фронта

Владимир М. Фијат рођен је 30. новембра 1883. као треће од шесторо деце Марка и Олимпијаде Фијат. У родном селу завршио је основну школу, а касније одлази у Београд на школовање за трговачког путника. По избијању Првог светског рата јавља се у добровољце Српске народне војске Краљевине Србије. Пробијао је и Солунски фронт са ког је донео драгоцену фото-документацију и аквареле. Своју збирку уметничких дела поклонио је Самошу пред смрт, марта 1959. године.