Лек за рањену дечју душу

Све несрећне породице, да парафразирамо Толстојеву од употребе излизану реченицу, несрећне су на различите начине.

После неке породичне трагедије, насиља, убиства или када су деца занемарена или злостављана, бригу о онима који су тек ступили у живот преузима држава. Захваљујући великом порасту броја хранитељских породица у нашој земљи, ови малишани нису више осуђени на сиротишта и домове, као што је то било некада, већ топлину и љубав, сигурност и безбедност добијају у пажљиво одабраним фамилијама широм Србије. Понекад нека ексцесна ситуација доспе и у медије, али то не може да затамни врло позитивну слику односа државе према овој категорији младих бића.

На крају прошле године 6.403 деце било је смештено у више од 4.500 хранитељских породица. У колективном смештају тренутно је свега 670 штићеника, углавном деце са сметњама у развоју. Број деце у породицама у односу на оне у колективном смештају повољнији је него у земљама у региону, па и чак и од неких чланица Европске уније, тврде у Сектору за бригу о породици и социјалну заштиту у Министарству за рад, запошљавање и социјална питања.

Није увек тако било – још само пре двадесетак година, 60 процената деце без родитељског старања живело је у домовима. Ко може бити хранитељ, да ли је потребна лиценца, каква су искуства, и који су проблеми најчешћи, за „Магазин” говори Весна Текић из овог сектора у ресорном министарству.

1. Ко може постати хранитељ по нашим прописима?

Закон прописује да хранитељ не може бити неко ко је кривично гоњен или осуђиван, тешко болестан, ко је зависник од дроге или алкохолизма. Особе за које се утврди да испуњавају законске услове, центри за социјални рад прво упућују на даљу процену центрима за породични смештај и усвојење. Са кандидатима се разговара, центар процењује услове у којима породица живи, а потом они пролазе обуку на којој се упознају са будућим дужностима, правима и обавезама.

2. Да ли се дешава да неко одустане?

Има одустајања, јер кандидати и њихова деца не могу да прихвате велике промене које их чекају. Са дететом у њихову породицу улази велики број људи: социјални радници из два центра, стручњаци из школе, здравствених установа, затим браћа и сестре детета, сродници са којима дете треба да се виђа. То је потпуно нови свет који са дететом улази у хранитељску породицу. Осим тога влада начело подељене одговорности, јер центри за социјални рад су старатељи детета у хранитељским породицама.

3. Када се дете одузима биолошким родитељима и поверава хранитељима?

Дете је угрожено када се о њему његова биолошка породица не стара адекватно, затим због неке породичне трагедије, насиља, убиства, ако је занемарено или злостављано. Разлози занемаривања обично су болести зависности, наркоманија, асоцијално понашање родитеља. Дете се од биолошких родитеља узима само привремено, јер једино суд може донети одлуку о лишавању родитељских права.

4. Да ли понекад могу настати проблеми и у хранитељским породицама. Дешава ли се да дете побегне из породице у којој је збринуто?

Тинејџери беже и од биолошких родитеља, па и од хранитеља. Али у овом другом случају разлог није само у младалачком бунту, већ и у трауматичној прошлости. Код ове деце се понекад јављају помешана осећања и поремећаји у понашању. Сваке године бележимо случајеве проблематичног понашања и бежања, али наши хранитељи су добро обучени и знају да треба да обавесте полицију и центар за социјални рад како би се, пре свега, заштитила безбедност детета.

5. Има ли случајева да се дете одузима хранитељским породицама?

Центри за породични смештај и усвојење прате шта се дешава у хранитељским породицама и како дете реагује. У првим месецима саветник за хранитељску породицу долази недељно, а када се дете стабилизује једном месечно.

Дете се одузима ако се посумња на било који вид злостављања од стране хранитеља или некога из њиховог окружења, а хранитељи нису у стању да то препознају и заштите дете. Или ако се хранитељи разболе или више не могу да обављају ову улогу. Постоји и планирано одузимање деце када се оно враћа сродницима или биолошким родитељима или се даје на усвајање.

6. Колико се често деца враћају биолошким родитељима?

Дете се најпре на старање даје блиским сродницима, ако за то постоје услови, а тек онда одлазе код хранитеља. По подацима из 2015. године 39 посто деце вратило се у своје биолошке породице, у 2016. години нешто мање – 35 процената, док за прошлу годину подаци нису још готови. Наравно, Центар за социјални рад претходно проверава да ли се биолошка породица консолидовала и да ли више нема ризика због којих је дете било угрожено.

7. Да ли се јављају проблеми када дете одлази на усвајање?

Понекад хранитељи имају кризу одвајања од детета, боре се да дете остане код њих, па се развију и теорије завере да се дете продаје, даје странцима... Дешава се да неко буде изврстан као хранитељ, а лоше реагује код одвајања. На срећу, нема много ексцесних ситуација. Усвајање се не врши на пречац, улога хранитеља је да помогне детету да се психолошки припреми на одлазак.

8. Да ли хранитељи могу да усвоје дете?

Усвојење је трајна мера заштите детета. То се хранитељима дозвољава ако је такво решење у најбољем интересу детета. Некада такво усвојење буде добро решење управо због континуитета са претходним хранитељским статусом, које је допринело да се дете стабилизује, али то није увек и најбоље решење. Није ни погодно за свако дете, на пример, ако су хранитељи превише стари. За мало дете је боље када га усвоје млађи родитељи.

9. Који могу бити мотиви да неко постане хранитељ? Да ли је то понекад новац?

Живимо у време кризе, па је легитимно да за свој рад добијете и надокнаду. Социјалне службе, међутим, процењују и овакве мотиве. Када се открије да је новац главни мотив, такве особе не прођу процену и не добију лиценцу. Код неких је изражен алтруизам, хуманост, жеља да помогну, али има и оних који на тај начин желе да скрену пажњу на себе, да се представе пред другима у бољем светлу, тако да мотива има разних и све се то узима у обзир када се одлучује да ли неко може постати хранитељ.

10. Шта је оно најважније што добијамо од хранитељства?

Збрињавамо дете у породичној средини, што је неупоредиво боље него да оно буде смештено у колективни центар. У породици дете се боље осећа, учи се да развија добре породичне моделе, док у колективу нема таквих услова за добар психолошки развој.

Шта после

У хранитељској породици дете најдуже може остати док се не оспособи за занате или заврши факултет. Поставља се питање каква је судбина младих након тога. Деца без родитељског старања имају јаку социјалну заштиту док одрастају, али када се треба интегрисати у друштво настају проблеми. Многи станују у локалним колективним центрима и примају социјалну помоћ. Некада им хранитељи помогну и оставе их да станују код њих. Има и у овој области напретка, било је и неких акција, стипендија фирми и запошљавања, али социјални радници сматрају да није довољно учињено.