Мој први двор био је шатор
Архив Србије управо је објавио фото-монографију „Александар Први Карађорђевић”, а избор од 290 фотографија из збирки Архива, највећим делом се односи на ратни период 1912–1918, као и на фотографије из јавног и приватног живота. Међу њима су и оне које су начинили Самсон Чернов, Риста Марјановић, Милоје П. Игрутиновић, Хенри Мануел, Хорас Ештон. Књигу су приредили Саша Ружесковић и Бранко Богдановић.
– Врховна команда је у оквиру свог прес-бироа ангажовала фотографе, сниматеље и сликаре који су оставили драгоцени документарни материјал; забележили сцене са бојишта, страдање народа и војске, Албанску епопеју и призоре са Солунског фронта. И у мирнодопском периоду, Александар Први је сниман током државних и приватних свечаности, али и у кругу породице или пријатеља. На сликама су забележена и краљева путовања по Југославији и иностранству – наводи аутор предговора Бранко Богдановић.
Александар Карађорђевић рођен је 1888. на Цетињу, кao други син кнеза Петра Карађорђевића и Љубице Зорке, најстарије ћерке црногорског кнеза Николе Првог Петровића. Уписан је у Императорску школу правних наука у Санкт Петербургу. Након Мајског преврата, образује се у Србији, а децембра 1903. у чину редова ступа у 6. пешадијски пук „Краљевића Александра”.
– Игром судбине, Александар Први дужности је преузимао у тренуцима пресудним по будућност Србије: у домовину је крочио након Мајског преврата, у јеку борбе за међународно признање нове династије; реформама војске приступио је у време Царинског рата и Анексионе кризе; руководство над Армијом примио је током балканских ратова; пред Сарајевски атентат, Јулску кризу и избијање Великог рата, постао је заповедник целокупне војске. У 24. години, без икаквог ратног искуства, у чину мајора, примио је команду над једном армијом, а две године касније и над целокупном војском, када је имао срећу да буде окружен војсковођама попут Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића. Овакво окружење допринело је победи код Куманова, ослобађању Скопља, Прилепа, Битоља, победи код Брегалнице – истиче Богдановић.
У најтежим ратним тренуцима, како додаје, Александар Први делио је судбу обичних војника и обилазио је њихове редове. Непосредно након пробоја Солунског фронта, наредио је да се на коти 1521, на врху Кајмакчалана, подигне спомен-капела са посветом: „Мојим див-јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу Отаџбине”.
– Александров војнички карактер можда је најбоље описала Францускиња Клод Елан у књизи о нашем краљу: „Александар је шест година проживео на бојном пољу. 'Мој први двор је био шатор', волео је касније да каже. Ту се он стварно и формирао. Уосталом, као и његов отац, рођен је као војник; имао је осећај за дисциплину, служио се директним, енергичним методама. Њему су замерали да државом управља као касарном, ослањајући се на војску јер је она конкретна снага без које не може постојати истинска власт, а која је довољна да је осигура – подсећа Богдановић.
Књига доноси и фотографије с краљеве свадбе, који је инкогнито 1922. отпутовао у посету румунском краљу Фердинанду Првом, где се верио с његовом ћерком Маријом. Свадба је била у Београду, а церемонију су пратили медији из целе Европе. Та велика колекција слика је сачувана.
– Александар Први решавао је низ међудржавних проблема. Одржавање добрих односа са Француском, сталне тензије са Италијом, приближавање Немачкој, представљале су само део његових обавеза. Трудио се да успостави што боље међусуседске односе. Усред борбе за ојачање статуса земље, Александар је четвртог октобра 1934. отишао у званичну посету Француској. Деветог октобра, у Марсељу на краља је извршен атентат. На сахрану и испраћај до Опленца дошле су крунисане главе и председници скоро свих држава Европе. Фотографије и филмски материјал који су забележили сахрану Александра Првог представљају вероватно једну од највећих збирки код нас – каже Бранко Богдановић.
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.