Мој пр­ви двор био је ша­тор

Ар­хив Ср­би­је упра­во је об­ја­вио фо­то­-мо­но­гра­фи­ју „Алек­сан­дар Пр­ви Ка­ра­ђор­ђе­вић”, а из­бор од 290 фо­то­гра­фи­ја из збир­ки Ар­хи­ва, нај­ве­ћим де­лом се од­но­си на рат­ни пе­ри­од 1912–1918, као и на фо­то­гра­фи­је из јав­ног и при­ват­ног жи­во­та. Ме­ђу њи­ма су и оне ко­је су на­чи­ни­ли Сам­сон Чер­нов, Ри­ста Мар­ја­но­вић, Ми­ло­је П. Игру­ти­но­вић, Хен­ри Ма­ну­ел, Хо­рас Ештон. Књи­гу су при­ре­ди­ли Са­ша Ру­же­ско­вић и Бран­ко Бог­да­но­вић.

– Вр­хов­на ко­ман­да је у окви­ру свог прес-би­роа ан­га­жо­ва­ла фо­то­гра­фе, сни­ма­те­ље и сли­ка­ре ко­ји су оста­ви­ли дра­го­це­ни до­ку­мен­тар­ни ма­те­ри­јал; за­бе­ле­жи­ли сце­не са бо­ји­шта, стра­да­ње на­ро­да и вој­ске, Ал­бан­ску епо­пе­ју и при­зо­ре са Со­лун­ског фрон­та. И у мир­но­доп­ском пе­ри­о­ду, Алек­сан­дар Пр­ви је сни­ман то­ком др­жав­них и при­ват­них све­ча­но­сти, али и у кру­гу по­ро­ди­це или при­ја­те­ља. На сли­ка­ма су за­бе­ле­же­на и кра­ље­ва пу­то­ва­ња по Ју­го­сла­ви­ји и ино­стран­ству – на­во­ди аутор пред­го­во­ра Бран­ко Бог­да­но­вић. 

Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић ро­ђен је 1888. на Це­ти­њу, кao дру­ги син кне­за Пе­тра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа и Љу­би­це Зор­ке, нај­ста­ри­је ћер­ке цр­но­гор­ског кне­за Ни­ко­ле Пр­вог Пе­тро­ви­ћа. Упи­сан је у Им­пе­ра­тор­ску шко­лу прав­них на­у­ка у Санкт Пе­тер­бур­гу. На­кон Мај­ског пре­вра­та, обра­зу­је се у Ср­би­ји, а де­цем­бра 1903. у чи­ну ре­до­ва сту­па у 6. пе­ша­диј­ски пук „Кра­ље­ви­ћа Алек­сан­дра”. 

– Игром суд­би­не, Алек­сан­дар Пр­ви ду­жно­сти је пре­у­зи­мао у тре­ну­ци­ма пре­суд­ним по бу­дућ­ност Ср­би­је: у до­мо­ви­ну је кро­чио на­кон Мај­ског пре­вра­та, у је­ку бор­бе за ме­ђу­на­род­но при­зна­ње но­ве ди­на­сти­је; ре­фор­ма­ма вој­ске при­сту­пио је у вре­ме Ца­рин­ског ра­та и Анек­си­о­не кри­зе; ру­ко­вод­ство над Ар­ми­јом при­мио је то­ком бал­кан­ских ра­то­ва; пред Са­ра­јев­ски атен­тат, Јул­ску кри­зу и из­би­ја­ње Ве­ли­ког ра­та, по­стао је за­по­вед­ник це­ло­куп­не вој­ске. У 24. го­ди­ни, без ика­квог рат­ног ис­ку­ства, у чи­ну ма­јо­ра, при­мио је ко­ман­ду над јед­ном ар­ми­јом, а две го­ди­не ка­сни­је и над це­ло­куп­ном вој­ском, ка­да је имао сре­ћу да бу­де окру­жен вој­ско­во­ђа­ма по­пут Ра­до­ми­ра Пут­ни­ка, Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа. Ова­кво окру­же­ње до­при­не­ло је по­бе­ди код Ку­ма­но­ва, осло­ба­ђа­њу Ско­пља, При­ле­па, Би­то­ља, по­бе­ди код Бре­гал­ни­це – ис­ти­че Бог­да­но­вић. 

У нај­те­жим рат­ним тре­ну­ци­ма, ка­ко до­да­је, Алек­сан­дар Пр­ви де­лио је суд­бу обич­них вој­ни­ка и оби­ла­зио је њи­хо­ве ре­до­ве. Не­по­сред­но на­кон про­бо­ја Со­лун­ског фрон­та, на­ре­дио је да се на ко­ти 1521, на вр­ху Кај­мак­ча­ла­на, по­диг­не спо­мен-ка­пе­ла са по­све­том: „Мо­јим див-ју­на­ци­ма, не­у­стра­ши­вим и вер­ним, ко­ји гру­ди­ма сво­јим отво­ри­ше вра­та сло­бо­ди и оста­ше ов­де као веч­ни стра­жа­ри на пра­гу Отаџ­би­не”.

– Алек­сан­дров вој­нич­ки ка­рак­тер мо­жда је нај­бо­ље опи­са­ла Фран­цу­ски­ња Клод Елан у књи­зи о на­шем кра­љу: „Алек­сан­дар је шест го­ди­на про­жи­вео на бој­ном по­љу. 'Мој пр­ви двор је био ша­тор', во­лео је ка­сни­је да ка­же. Ту се он ствар­но и фор­ми­рао. Уоста­лом, као и ње­гов отац, ро­ђен је као вој­ник; имао је осе­ћај за ди­сци­пли­ну, слу­жио се ди­рект­ним, енер­гич­ним ме­то­да­ма. Ње­му су за­ме­ра­ли да др­жа­вом упра­вља као ка­сар­ном, осла­ња­ју­ћи се на вој­ску јер је она кон­крет­на сна­га без ко­је не мо­же по­сто­ја­ти истин­ска власт, а ко­ја је до­вољ­на да је оси­гу­ра – под­се­ћа Бог­да­но­вић.

Књи­га до­но­си и фо­то­гра­фи­је с кра­ље­ве свад­бе, ко­ји је ин­ког­ни­то 1922. от­пу­то­вао у по­се­ту ру­мун­ском кра­љу Фер­ди­нан­ду Пр­вом, где се ве­рио с ње­го­вом ћер­ком Ма­ри­јом. Свад­ба је би­ла у Бе­о­гра­ду, а це­ре­мо­ни­ју су пра­ти­ли ме­ди­ји из це­ле Евро­пе. Та ве­ли­ка ко­лек­ци­ја сли­ка је са­чу­ва­на.

– Алек­сан­дар Пр­ви ре­ша­вао је низ ме­ђу­др­жав­них про­бле­ма. Одр­жа­ва­ње до­брих од­но­са са Фран­цу­ском, стал­не тен­зи­је са Ита­ли­јом, при­бли­жа­ва­ње Не­мач­кој, пред­ста­вља­ле су са­мо део ње­го­вих оба­ве­за. Тру­дио се да ус­по­ста­ви што бо­ље ме­ђу­су­сед­ске од­но­се. Усред бор­бе за оја­ча­ње ста­ту­са зе­мље, Алек­сан­дар је че­твр­тог ок­то­бра 1934. оти­шао у зва­нич­ну по­се­ту Фран­цу­ској. Де­ве­тог ок­то­бра, у Мар­се­љу на кра­ља је из­вр­шен атен­тат. На са­хра­ну и ис­пра­ћај до Оплен­ца до­шле су кру­ни­са­не гла­ве и пред­сед­ни­ци ско­ро свих др­жа­ва Евро­пе. Фо­то­гра­фи­је и филм­ски ма­те­ри­јал ко­ји су за­бе­ле­жи­ли са­хра­ну Алек­сан­дра Пр­вог пред­ста­вља­ју ве­ро­ват­но јед­ну од нај­ве­ћих збир­ки код нас – ка­же Бран­ко Бог­да­но­вић.