Бивши руски војни обавештајац који је радио за британски тајну службу Сергеј Скрипаљ (66) и његова ћерка Јулија Скрипаљ (33) и даље се боре за живот, након што су у четвртог марта ове године отровани нервним бојним отровом „новичок” у Солсберију, на југу Енглеске. Иако нису објављени докази ко је извршилац овог софистицираног злочина, сумња је пала на руске тајне службе, што је довело до политичке и дипломатске конфронтације Лондона и Москве.
Ово није први случај ликвидације у Великој Британији, чији начин извршења подсећа на сценарио филмова о Џејмсу Бонду. Вероватно најпознатији такав случај забележен је још 1978. године, када је у Лондону убијен бугарски дисидент Георги Марков. Он је усмрћен употребом микрокуглице са отровом која је, како се претпоставља, испаљена из кишобрана адаптираног у оружје.
Иако ова два случаја раздваја период од четири деценије, осим што су се догодили у истој држави имају још тога заједничког. У оба су умешане тајне службе, у случај „Скрипаљ” руска војна служба ГРУ у којој је био запослен, као и британска обавештајна служба МИ-6 којој је достављао податке о руским агентима због чега је осуђен у Русији пре него што је ослобођен у размени шпијуна.
Ту су и британска контраобавештајна служба МИ-5 која са колегама из Скотланд јарда истражује покушај двоструког убиства и руске службе у које се из Лондона упире прстом. Када је реч о случају Марков, верује се да је иза његовог убиства стајала бугарска тајна служба из комунистичког периода ДС (Државна сигурност) која је била „на вези” са митским совјетским КГБ-ом.
У оба случаја употребљени су отрови које су, након њихове употребе, вештачили британски експерти из војног центра у Портон Дауну, тајног комплекса основаног у јеку масовне употребе бојних отрова у Првом светском рату. Поменуто место налази се баш близу Солсберија.
Место напада на Маркова (Фото АН)
Георги Марков (1929–1978) био је писац и новинар, емигрирао је из Бугарске 1969. године. Био је критичар тадашњег режима у Софији, током живота на Западу радио је за Би-Би-Си, Слободну Европу и Дојче веле. Настанио се у Лондону, а за њега је био кобан седми септембар 1978. године.
Тог дана пошао је на посао, према редакцији Би-Би-Сија. Пешке је прешао мост Ватерло на Темзи, да би на оближњој станици сачекао градски аутобус. Како је нешто касније испричао, док је стајао на станици изненада је осетио убод на задњој страни десне бутине. Марков се окренуо се и видео човека који са земље подиже кишобран и на енглеском са страним акцентом изговара: „Извините”, после чега је прешао улицу, зауставио такси и замакао.
Када је стигао у редакцију бугарски дисидент је приметио малу црвену тачку на месту убода и испричао колегама шта се догодило. Те вечери му је позлило, превезен је у болницу где је преминуо 11. септембра.
Приликом обдукције утврђено је да је узрок смрти тровање, и то рицином. На опште изненађење, из његове бутине извађена је куглица пречника свега 1,7 милиметара, направљена од платине и иридијума, са два канала у којима су нађени трагови рицина. Сумња је одмах пала на бугарску тајну службу, али никаквих помака није било све до пада Берлинског зида.
Куглица која је приликом обдукције извађена из тела жртве
Међутим и после те велике геополитичке промене, чак и када је Бугарска примљена у ЕУ и НАТО, овај случај је остао мистерија. Скоро сва досијеа ДС-а у вези са Марковим су уништена, због чега је један бивши руководилац осуђен на затворску казну, док су друга двојица који се доводе у везу са овим случајем настрадала под нејасним околностима. Ипак, у делу сачуване архиве појавило се једно име које се доводило у везу са убиством отровним кишобраном.
То је Франческо Гулино (1946), држављанин Данске италијанског порекла и трговац антиквитетима, којег је ДС водио као тајног агента под псеудонимом „Пикадили”. Боравио је у Лондону баш у време ликвидације Маркова. Гулина су британски и дански истражитељи саслушали у Копенхагену још 1993. године.
Током вишесатног испитивања није спорио да је био сарадник бугарске тајне службе, да је „могуће” да је био у Лондону у време смрти Маркова, али је негирао да има било какве везе са „убиством кишобраном”. Није било доказа због којих би био притворен, па је после разговора пуштен на слободу.
Претпоставља се да је овог човека бугарска тајна служба заврбовала у време док се по Европи бавио кријумчарењем. Очигледно га није држало место па се убрзо преселио у Чешку, затим Мађарску, а последњи пут је лоциран у граду Велсу у Аустрији.
Тамо га је пронашао и аутор једног документарног филма о убиству Маркова. Још једном је негирао да има било какве везе са „убиством кишобраном”, а док је давао изјаву за филм, у једном тренутку се замислио и рекао: „Да сам убица, мислите да бих вам то једноставно рекао?”
За бугарско правосуђе убиство Маркова припада историји јер је, по тамошњим законима, то кривично дело застарело. За британске истражитеље, случај је и даље отворен.
