Славистички покрет у 20. веку: путеви и странпутице

Упоредо с националним буђењем словенских народа у 19. веку, откривањем фолклора, уобличавањем словенских књижевних језика уз ослонац на народне, па и с романтичарски каналисаним импулсима „словенске узајамности”, настајала је и развијала посебна наука, а заправо мултидисциплинарна грана хуманистике – славистика.

Оци славистике – Јозеф Добровски, Александар Востоков, Павел Јозеф Шафарик, Измаил Срезњевски, Франц Миклошич и др. – фундирали су ову дисциплину као филолошко-историјску, бавећи се проучавањем и коментарисањем споменика, историјским развојем словенских језика, словенским старинама и етногенезом словенских народа, њиховом писменошћу и књижевношћу.

Наредно поколење (Аугуст Шлајхер, Ђура Даничић, Александар Потебња, Ватрослав Јагић, Аугуст Лескин, Јан Бодуен де Куртене и др.) уздигло је и учврстило славистику као научну и високошколску дисциплину засновану на поредбеном методу.

Драматичне геополитичке промене после Првог светског рата донеле су независност и суверенитет двема за славистику необично значајним земљама: Чехословачкој и Пољској. На словенском југу било их је још две – Краљевина СХС (Југославија) и Бугарска. Поред традиционално јаких упоришта славистике у несловенским земљама (Берлин, Лајпциг, Беч, Париз), у свима „версајским” словенским земљама била су врло активна славистичка средишта у националним академијама наука и на универзитетима. Совјетска Русија је после револуције репресирала слависте и укидала академску и научну славистику – као реликт и инструмент ретроградне идеологије царистичког панславизма. Као последица тог великог прогона, многи знаменити руски слависти нашли су се у емиграцији чинећи суштинско појачање у славистичким центрима Европе и Америке.

Знаменити српски лингвиста Александар Белић од почетка је активно и конструктивно учествовао у конституисању међународног славистичког покрета. У припремним материјалима за прашки конгрес предложио је основне правце будућег рада конгреса и на тај начин, као што ће пракса показати, обележио магистралне правце славистичких истраживања у 20. веку. То су његових шест образложених теза: 1) „о синхроничном испитивању појединих словенских језика“, 2) „о испитивању система у словенским језицима”, 3) „о раду на старословенским споменицима”, 4) „о словенској лингвистичкој географији”, 5) „о међусловенском језичком атласу” и 6) „о словенској лингвистичкој библиографији”. Ових шест теза заправо су Белићево славистичко „вјерују” и стубови носачи његовог концепта славистике.

Раздобље рата и прва послератна деценија донели су, међутим, велики застој, али и дубоку кризу у међународном славистичком покрету, мада се о словенству и славистици говорило много.

За време Другог светског рата, као једно од пропагандно-политичких оружја у борби с фашизмом, разрађена је у Совјетском Савезу идеја свесловенског антифашистичког покрета. Свесно је промовисана словенска узајамност и солидарност, словенско „борбено братство”, што је, како се ценило, знатно ефикасније будило патриотска осећања од идеолошке „линије” пролетерског интернационализма. С тим је циљем у августу 1941. године у Москви одржан први свесловенски митинг, на којем је основан Свесловенски комитет. Била је то друштвена организација најнепосредније подређена Централном комитету СКП(б) и Совинформбироу.

„Словенска” иницијатива, иза које је стајао Президијум ЦК СКП(б) и лично Стаљин, током Другог светског рата и у првим поратним годинама стекла је доста широку подршку, поготово после успостављања режима народне демократије у словенским земљама које су се све нашле у совјетској сфери утицаја.

У документима и пропаганди из тога времена говорило се о „новом словенском покрету”. При томе се његови циљеви нису нарочито крили: хегемонија Совјетског Савеза у словенском свету, односно „комунизација” и „совјетизација” словенских држава народне демократије, као и примена – од пропаганде до политичке, друштвене и научне праксе – „једино истинитог учења Маркса–Енгелса–Лењина–Стаљина”.

* Секретар Међународног комитета слависта