Живот са Ајнштајном – теорија туге
Већ и сам наслов књиге Славенке Дракулић „Милева Ајнштајн, теорија туге” (Фрактура) упућује на то какав је био живот супруге Алберта Ајнштајна, али не само њен већ и уопште положај жена на почетку 20. века када нису могле да се школују. Ауторка романа каже да ово друго није разлог због којег га је писала, али да је добро уколико читаоце подсети на то колико је положај жена био различит пре само сто година.
– Оставимо сад по страни то да нису имале право гласа, право на развод, наслеђивање и слично, али, на пример, у женској гимназији у Загребу, где је Милева неко време ишла у школу, није било кабинета за физику. Шта ће женама физика? Њен отац је морао да добије специјалну дозволу министарства како би могла да похађа наставу у мушкој гимназији. Уз то је Милева, заправо, имала среће. Њен отац је подржавао школовање својих двеју кћери, поготово Милеве, увек одличне ученице и посебно надарене за математику. У време кад је био обичај да се женска деца не школују даље од ондашње основне школе, он је био спреман да финансира њене студије у Цириху где је била једина женска студенткиња. Политехника у Цириху запослила је женску професорку, мислим, тек 1986, толико је конзервативна била та институција – каже Славенка Дракулић, чија ће књига вечерас бити представљена у Београду, у Центру за културну деконтаминацију у 19 сати, где ће уз ауторку још говорити Биљана Дојчиновић, Тамара Крстић и Сеид Сердаревић.
Јесте ли осећали бунт док сте писали о жени која пристаје на мужевљеве услове типа „престаћеш да ми се обраћаш уколико ја то затражим”?
Морам рећи да ово Албертово писмо написано 1914. године, али откривено тек тридесетак година после његове смрти, објашњава прилично тога о њиховом односу и растанку. Писмо је невероватно, обраћа јој се као слушкињи и из њега је видљиво да међу њима нема више ничега и да он само гледа како би је се решио. Тада је већ био заљубљен у своју сестричну Елзу и желео је да буде с њом, а Милева и деца били су му терет. Но, треба имати на уму и време у којем су живели и положај мушкарца. Алберту је коначно кренуло, добио је професуру у Берлину коју је желео, објавио је теорију релативитета, постајао је све познатији и све то га је променило. У том смислу, његово писмо Милеви колико год било окрутно – није било изузетно за мушкарца тога времена.
Да ли вам је било тешко да уђете у кожу Милеве Ајнштајн, или раније Фриде Кало и Доре Мар, с обзиром на компромисе које су правиле са партнерима на штету своје каријере?
Мени није било занимљиво да су се одрекле каријере због мушкараца. Дора Мар је заиста престала да се бави фотографијом кад је срела Пикаса, али Фрида се није одрекла сликања. Милева се такође није одрекла каријере због Алберта. Њој се догодило, по мом мишљењу, нешто друго што ју је одвратило од науке, доживела је психички слом. Оно што њих три веже јесте живот с генијима, изузетним личностима какве су и саме биле. Желела сам да опишем односе двају креативних, надарених особа, како то изгледа изблиза и зашто жена често испадне губитница. Иначе ми се чини да су генији у било ком подручју попут људождера, да „конзумирају” све око себе, чак и најближе особе и жртвују их свом интересу. Пикасо је најбољи пример за то. Али питање је могу ли уопште другачије?
Живимо у складном браку традиционалних и религијских вредности које би да жене врате у доба пре Милеве
Прича се да би ваша следећа јунакиња могла бити Камиј Клодел, Роденова ученица?
Немам намеру да наставим ову серију, али наравно да је Камиј Клодел одличан пример односа двоје генијалних уметника. Он је био етаблиран, а она његова ученица. Није се усудио да остави жену а она је, разочарана, престала да ради и пала у депресију па ју је породица, заправо брат, песник и дипломата Пол Клодел, затворио у лудницу да их не срамоти. Генијална вајарка живот је завршила у лудници. Или Клара Шуман, најбоља пијанисткиња свога времена која се није усудила да компонује, јер „то жене не раде”. Има таквих примера, нажалост, колико хоћете.
Уколико бисте бирали такву хероину нашег времена да ли бисте је уопште пронашли?
Мислите, да ли и данас има таквих случајева одустајања од каријере, од себе? Сасвим сигурно има, јер да нема не би се читатељке могле толико идентификовати са овим историјским личностима. Свака жена која има породицу и каријеру присиљена је непрестано да прави компромисе. Данас мање него јуче, али ипак се од жене очекује да се посвети породици више од мушкарца.
При том, чак и данас, у новим околностима, говоримо о насиљу према женама, о неопатријархату?
Некада смо сви веровали у боље сутра, генерације су одгајане на уверењу да у будућности може бити само боље, никако горе. Недавни ратови на овим просторима, а и много тога другога нас је научило да је могуће ићи назад, или два корака напред а један назад, да је све могуће. Можемо то назвати неопатријархатом, мада патријархат није никада нестао. У бившој Југославији жене су биле законски еманциповане, што је била велика ствар, али су патријархални односи владали код куће. Сваком је национализму, па тако и овом данашњем, циљ завладати женским телом и натерати је да рађа како би се „решио” демографски проблем. На то се, тражењем забране абортуса, надовезује црква, тако да живимо у складном браку традиционалних и религијских вредности које би да жене врате у доба пре Милеве. Грађанске су се вредности успут изгубиле, појели су их идеологија, корупција и страх.
Ви сте једном рекли да демографске проблеме не могу решити црквене проповеди. Да ли вас је ико озбиљно схватио?
Нико није озбиљно схватио ни мене, ни било кога ко говори о томе да ни црква ни држава не могу решавати демографски проблем пуким обећањима, нити успостављањем министарства. У Хрватској је проблем велико исељавање, потрага за бољим послом или за послом уопште. Зар би људи одлазили у непознато када би постојали пристојни услови за живот у њиховој земљи?
Ауторка сте књиге „Како смо преживели комунизам”. А како преживети капитализам?
Источна Европа као да се последњих неколико година коначно пробудила из сна о бољем животу у демократији и капитализму. Били смо наивни кад смо поверовали да ће се заиста све променити набоље. Демократија је испала демократура, како је говорио Предраг Матвејевић, а капитализам је окрутнији него што смо уопште могли замислити, да о неправди и социјалном раслојавању и не говоримо. Осим тога, и у земљама чланицама ЕУ, ми смо ипак грађани другог реда. Кад само помислите да нам продају мање вредну храну, на пример Нутелу под истом етикетом и једнако скупу. То је врхунац цинизма. Да, свакако би вредело написати како смо преживели транзицију, а смејали су се само неки, они који су се обогатили приватизацијом и лоповлуком сваке врсте.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
