Смрт у присуству лекара

Право „на добровољни и сагласни прекид живота”, предложено у новом Грађанском законику, за сада није добило „зелено светло”, тако да се још не зна да ли ће, и када, лекарима у Србији бити допуштено да одговоре на захтев својих најтежих пацијената да им прекрате муке. У досадашњој дебати о еутаназији став Етичке комисије Српског лекарског друштва је био врло јасан – против „асистиране смрти”, док су се на округлим столовима, које је иницирала Лекарска комора Србије, чули помирљивији и не тако искључиви ставови.

У расправу су, поред лекара, укључени правници, филозофи, психолози, социолози и теолози па и шира јавност. Многи питају није ли лицемерно говорити о неповредивости живота и залагати се за његово продужење, а истовремено не обезбедити социјалне, медицинске и све друге услове да се он код најтежих болесника не претвори у неизрецив бол и понижење. Шта је разлог да се и у нашој земљи не озакони пракса која већ постоји широм света?

– Законом су у Србији већ уређени вештачка оплодња, мождана смрт или трансплантација, па зашто не би могао да се усвоји и закон о еутаназији као део лекарске помоћи у умирању? Свако ужива право на заштиту људског достојанства, од рођења па до момента смрти, па и умирући пацијент у последњем стадијуму неизлечиве болести, у стању које је непоправљиво – каже др Хајрија Мујовић, доктор медицинског права, научни саветник у Институту друштвених наука и један од најактивнијих учесника у дебати о еутаназији.

Она истиче да људи често имају погрешне представе о томе шта је еутаназија, односно – шта она није. Пре свега, може се применити само на добробит умирућих пацијената, а не свих категорија оболелих, старих или беспомоћних лица. Погрешно је изједначити је с убиством јер је данас у свету део редовне медицинске праксе према умирућима. Предузима се само на захтев, а не произвољно: потпуно је искључена недобровољна и принудна еутаназија! У случају малолетног пацијента, или пунолетног који није у стању да изјави сопствену вољу, пристанак даје његов законски заступник или блиско лице, или се правно признаје пацијентов тестамент.

– Србија би требало да следи добру праксу и напусти поимање еутаназије као убиства или медицинске праксе супротне етичким начелима. Допуштени поступци пасивне еутаназије, који се код нас већ практикују, не зову се правим именом. На пример, одустајање од вештачке потпоре животу путем апарата, непредузимање лечења, или лечење боли с ефектом скраћења живота. Све то ствара слику лицемерја и криву представу о еутаназији – указује др Мујовић.

У Закону о правима пацијената не истиче се, додуше, захтев да се оконча живот умирућих болесника, али постоји могућност обуставе започетог лечења, или да се одбије свако даље лечење ако је то њихова воља. Пацијент има право да одреди лице које ће у његово име дати пристанак (или одбијање) и бити обавештено о предузимању медицинских мера у случају да сам пацијент услед болести постане неспособан да донесе одлуку о свом стању. Ова одредба је од користи за породице најтежих болесника који заступају оно што оболели жели, али је неостварива у пракси уколико се не разуме њена суштина и повезаност с поступцима еутаназије у пасивном облику.

– Уколико се усвоји Грађански законик, а још боље ако се изради посебан Закон о еутаназији, поступци лекара би се правно квалификовали као допуштени облици медицинске праксе код умирућих пацијената. Онда би кривичне одредбе о убиству из милосрђа остале на снази само у погледу других животних ситуација када неко еутаназију чини из других мотива – објашњава наша саговорница.

Код случајева пасивне еутаназије довољно је да постоји изричита воља пацијента, његовог законског заступника, или његова изјава дата унапред, и конзилијарна одлука лекара о стању пацијента. Непредузимање медицинских мера допушта природни ток тешке болести и крај живота долази сам по себи. Међутим, код случајева активне еутаназије ситуација је битно другачија, будући да такав чин директно узрокује смрт. У земљама које су легализовале активну еутаназију процедуре су сложене, у више инстанци, у одређеном временском периоду и у комисијском раду док се не дође до дефинитивне одлуке. Ту се укључују и судски органи који констатују чињеницу смрти.